…. U ovom delu, pod nazivom – Čaplin je progovorio – reč je o njegovom prvom zvučnom filmu.
Prvi nezaboravni film u kojem je Čaplin progovorio bio je Veliki diktator koji je počeo da se prikazuje 1938. Nakon toga, Čarli, njegovo drugo ja, nestalo je sa ekrana. I sam je osećao da je era pantomime zastarela, ali ipak nije imao dovoljno samopouzdanja da napravi zvučni film koji bi bio bolji od njegovog rada do tada. Na kraju, sasvim iznenada odlučio je raditi zvučne filmove. Prvi lik koji je Čaplin odlučio da glumi u toj vrsti filma bio je Hitler. Čaplin je rođen iste godine i istog meseca kad i Hitler, imao je iste male brčiće i bilo je glasina da ih je Hitler kopirao od njega, pa je odlučio da parodira Hitlera.
Diktator u filmu se zove Hinkel, vladar je izmišljene zemlje Tomanije i govori tomanijski. Čaplin je izmislio nove reči pa publika nije razumela šta govori, ali po načinu koji je govorio mogli su da razumeju priču. Na kraju filma, konačno je progovorio nešto smisleno. – „Žao mi je, ali ne želim da budem imperator – to nije moj posao – ne želim da vladam niti da pokorim bilo koga…“ Bez sumnje, ovo su bile Čaplinove reči upućene celom svetu. „Put života može biti slobodan i lep. Ali smo izgubili taj put… Pa, hajde da se borimo. Vojnici – u ime demokratije, ujedinimo se!“ Film je imao poentu koju je hteo da naglasi slikajući ljudsku ljubav i tugu, a Čaplinova vera u smeh se nije uopšte pokolebala.
Nakon gledanja filma, Hitler je pobesneo. S druge strane predsednik Ruzvelt ga je pozvao u Belu kuću da ga nagradi za patnju i hrabrost, i njegov govor je s jasnom svrhom prenošen na radiju. Ipak, njegova mirnoljupska filmska poruka nije doprla do državnika, i na kraju je izbio Drugi svetski rat. Čaplin je bio svestan realnosti situacije i pre no što je kulminirala ratom.
Uspeo je u filmu da verno odigra Hitlera i u čuvenom govoru iz završne scene upotrebio je taj lik da bi izrazio sopstveno mišljenje. Pričalo se da je na početku rata, Hitler tajno nabavio kopiju filma i da ga je gledao mnogo puta…
