Verovatno ste svi svedoci povećane količine izliva duhovnosti na svim mogućim mestima. Ta mesta imaju ali i nemaju direktne veze sa crkvenim zdanjem u fizičkom smislu. Narod se počeo sve više krstiti po autobusima gradskog prevoza ali i na biciklu onako u toku vožnje na „brzaka“. Čovek kada gleda sa strane, bude mu smešno, ne toliko krštenje u busu, koliko ono na biciklu.
Narod, kao po nekom običaju, kada mu je teško ili u nerešivoj misiji, onako mahinalno počne da se krsti i moli bogu, tražeći pomoć. Sada počeli i fudbaleri na terenu sve više da se krste i traže pomoć, kada se „lomi“ rezultat ili je nepovoljan toga trena a vreme neumitno teče. Što se tiče „ostalih“ vernika, tu najviše mislim na one koji to nikad nisu bili iz ideoloških razloga, pa sada to hoće da budu, ali ih vreme pregazilo, ne poznaju ni običaje kako valja, pa se uče pod stare dane. Reklo bi se, bez mnogo preterivanja, da je na delu vid pomodarstva, koje sve više osvaja naš prostor.
Zanimljivo je još jedno zapažanje. Naime, čuli ste uzrečicu „ima boga“. Smisao iste leži u pojedincu i učinjenom delu ili nedelu u nekom dužem periodu. Kao posledica „takvog“ ponašanja proističu ili proisteknu negativne posledice po druge ali tvorac takvoga stanja ostaje netaknut. I onda, se to skupi i kada se lice najmanje nada, „strefi“ ga nešto i vrati mu se sve ono što je nekome činio u smislu zla… Nakon toga, obično sledi ono: „Ima boga“… Sve dođe kad tad na naplatu.
Zanimljiv je pristup filozofa Baruh de Spinoze u sklopu ove teme. Rođen je pre 385 godina i sa te vremenske distance imao je kritički odnos, posebno prema Bibliji. Čitajući je, zapazio je mnogobrojne protivrečnosti, proizvoljnosti i besmislice. Dalje studije samo su ga još više učvrstile u ovom ubeđenju, tako da je njegova vera iz temelja bila poljuljana. Neiskreni prijatelji ka njemu, širili su loš glas te su se uplašili da će jednoga dana „srušiti stubove sinagoge“, jer je bezbožnik koji prezire Mojsijeve zakone. Potom su Spinozu izbacili iz crkve i javno ga prokleli. Imao je tada samo dvadeset tri godine.
Spinoza se dotakao i Svetog pisma kome je cilj da ubedi ljude da postoji bog, koji je tvorac sveta, i istovremeno da im pruži najglavnije moralne propise. Sveto pismo deluje isključivo na moć pretstavljanja i maštu ljudi. Prost narod nije u stanju da se služi razumskim razlozima i da ih povezuje, njemu su potrebne priče koje će svojom neposrednošću izazivati pobožnost i poslušnost. Po Spinozi te priče namenjene su neobrazovanim ljudima, koji nisu sposobni da jasno i razgovetno shvate istinu.
Život Spinozin bio je ne samo skroman, nego čak i preterano skroman. Evo jedne ilustracije skromnosti – Jedan njegov biograf priča kako mu je za čitav dan bila dovoljna supa sa malo butera i jedna čaša piva. Kada mu je umro otac, on se odrekao nasledstva u korist svoje sestre, dok je za sebe zadržao samo jedan krevet, kako bi imao na čemu da leži. Odbio je penziju od 2000 guldena, koju mu je hteo obezbediti Simon de Vriz. Pored toga, ovaj njegov prijatelj nameravao je testamentom da mu zavešta celokupnu svoju imovinu, ali Spinoza ga je naterao da sve ostavi svome bratu, zadržavajući za sebe rentu od svega 200 guldena. On je imao običaj da kaže: „Priroda je sa malim zadovoljna, a ako je ona zadovoljna, biću i ja takođe“.
Od rane mladosti Spinoza je bio vrlo slabog zdravlja. On je čitavih dvadeset godina bolovao od tuberkoloze, koja je bila uzrok njegove iznenadne smrti u 45. godini života. Naime, uoči iznenadne smrti, osećao se sasvim dobro i po starom običaju silazio kod stanodavca i njegove žene da bi popušio lulu. Ali sutradan, vrativši se iz crkve, oni su bili zaprepašćeni kada su Spinozu zatekli mrtvog i kada su saznali da je izdahnuo u prisustvu svoga lekara.
Ne znam koliko sam uspeo dočarati materiju, povlačeći neku paralelu, od danas pa unazad skoro četiri veka, te svakom ostavljam da na svoj način tumači gore napisano.
