Kada pođem u selo moje,
obično to bude tiho,
prolećno veče.
Dočeka me kuća
ograđena tarabom,
stara vinova loza
ispod koje sednem.
Opijena zelenilom uspomene po dvorištu nižem.
Šeboj kraj mlekara majka posejala,
kraj kapije jorgovan miriše.
Vidici se suzili,
daleka čar zaspala.
Misli mi prekide
zrikavac sa pesmom
o sunčanom danu.
Zadrhta mi oko na srećno detinjstvo,
zaplakaše sa mnom
ispucale strehe.
