Katarina Branković Gajić potiče iz stare beogradske književne porodice. Završila je gimnaziju i studirala na filologiji, engleski jezik i književnost.
Rođena je 24. februara neke godine Gospodnje, čije je cifre zaboravila, te živi život bez godina.
Živi i radi u Beogradu. Udata je i ima dvoje dece.
Piše poeziju i prozu.
Njene pesme i dela, govore više o njoj, nego bilo koji podaci iz administrativnih papira.
Izdala je: „Hajde da prevarimo vreme“, „Doživi trenutak“, „U svetu dečije mašte“ (zbirku poezije svoga oca – posthumno) i Međunarodnu zbirku poezije „Skadarlijska boemija“, čiji je kompletan urednik i realizator.
Završila je pisanje romana „Tako je Bog hteo“, koji kreće u štampu i biće kompletiran do marta 2015.g. i spreman za promociju.
Osnivač je grupe „Skadarlijska boemija“, kojom okuplja pisce iz Srbije, celog regiona i šire u beogradskoj kafani „Ima dana“, koja se nalazi u boemskoj četvrti grada – Skadarliji.
Član je Udruženja pisaca “Poeta”- Beograd, Književnog kluba „Miloš Crnjanski“ iz Bijeljine, kao i dr.
Radovi su joj objavljivani u mnogim zbornicima i časopisima, kako u Srbiji, tako i van granica – zemljama ex Jugoslavije.
Nalazi se sa svojim pesmama u „Leksikonu savremenih srpskih pisaca“, u izdanju Udruženja pisaca „Poeta“-Beograd.
Imala je čast da čuje svoje pesme na arapskom i engleskom jeziku, koje su se našle u raznim časopisima i na sajtovima.
Takođe, pesme su joj zastupljene i objavljene u velikom broju i na Youtubu, gde se mogu slušati ili čitati, uz divnu muziku.
Davno je zaboravila da postoji vreme, kao merilo duha, te korača srcem u dosluhu sa razumom i čistom dušom, kao detinji osmeh.
Uspela je da pomiri dete u sebi i odraslog čoveka, te ovako ušuškana u umetnosti, živi punim plućima život, protkan raznovrsnošću intersovanja i angažovanja.
Bez obzira na godine, smatra da se njena biografija još uvek piše, a najviše bi volela da svako po svom nahođenju, čitajući njenu poeziju, izmisli-izmašta biografiju o Katarini.
Sve što je napisano, uzmite sa rezervom, jer najbitnije stvari njenog života su u pesama, njenim delima i njenom emotivnom životu.
Ne priznaje lične karte, krštenice, podatke i pisane norme i pravila, koja narušavaju integritet i dušu čoveka.
Bila je, sada je i biće, uvek SVOJA.
POEZIJA VELIKOG PJESNIKA
Vijekovima srećni su bili oni koji su činili dijela dostojna opisivanja, ili da pišu ono što treba čitati, a najsrćniji su oni kojima je dato jedno i drugo.
Pjesnik piše pjesmu po pjesmu i čitaocima poklanja zbirke pjesama. Pisac slaže rečenicu po rečenicu ređa pasuse, a pasuse u poglavlja romana koji stavlja na tacni svoje sudbine. Kroz svoju poeziju, svoje pisano stvralaštvo, pjesnici i pisci sebe poklanjaju, poklanjaju svoj duh, a to je njihovo najveće bogatstvo. Oni poklanjaju svoje veliko stvaralačko, umjetničko, dijelo sa kojim se generacije savremenika i nasljednika ponose i koje će budućnosti biti najpotpunija slika bogatstva pjesnika i pisca. Svojim bogatim stvaralaštvom pjesnici – pisci, stvaraoci sebe ovjekovjekuju i čine bogatim, najbogatijim, ljudima svoga vremena. Njihovo bogatstvo nije materijalno. Pjesnicima, piscima, materijalno bogastvo nije nit koja ih vodi. Njihovo bogatstvo je najuzvišenija vrijednost kojoj se teži, a to je bogatstvo duha. Zato je svaki pjesnik, pisac, najbolji čuvar istine o svom narodu,, o svom vremenu i svom stvaralčkom pozivu.
Pjesnik i pisac Katarina Branković Gajić slobodno govori i piše jer joj je stalo da istina bude izvorno očuvana i neuništiva. Njena poezija nije obična stihovna prezentacija svojih osjećanja. Naprotiv. Poezija poštovane pjesnikinje i spisateljice predstvalja duboko filozofsko poniranje u sociološke i psihološko stanje vremena u kome živi i ljudima sa kojima živi, koji je okružuju. Svaka njena pjesma je poruka i pouka onome koje čita, onome ko traži sebe u pjesmi, onome ko stanje vremena u kojem bistvuje gleda kroz naočare postratne traumatike, postsocijalnih razaranja ljudskog integriteta, digniteta i samopoštovanja. Pesnikinja Katarina nije samo pjesnik. Ona duboko misaono izgrađeni sociološko-filozofski analitičar vremena i ljudi u njemu i njena poezija obogaćuje pjesničko, književno i opšte stvaralaštvo naroda i države kojoj pripada, ali svakolikog ljudskog duha na svakoj tački ove nam jedine majke planete na kojoj ljudi žive. Njenu poeziju treba čitati, studirati i na taj način obogaćivati svoj duh, duhom pjesnikinje koja sebe nesebično daruje.
HAJRUDIN REDŽOVIĆ BREŽANIN
Prof dr.sci polemologije i Mr sci philosophije, pukovnik u penziji
RECENZIJA KNJIGE “DOŽIVI TRENUTAK”
Poetski doživljaj jednog hodočasnika
Kada poezija izađe iz sfere mimetiranja ži vota,
dosegne osoben vid filozofije te posta ne karakterističan
vid egzistiranja – onaj nepodra žavalački i
neprolazni fluid – dolazi do ispisivanja originalnog i
po svim merilima autohtonog traktata o životu, ljubavi
i sreći. Tada poesis nastupi na pozornici zvanoj
život sa ciljem da se pronađe harmonija i usklade
davno zaraćena uobrazilja i realnost.
– Doživi trenutak! – poručuje nam pesnikinja
osobenog i već prepoznatljivog stila pisanja, koja nam
je svojom prvom stihozbirkom otkrila kako prevariti
vreme, postati gospodarem svakog tre nu tka, svakog
časa našeg bitisanja na ovom ne tako pitomom
svetu. Taj unutrašnji doživljaj jednog optimističnog
bića, harmoniju i sklad jednog sveta, pesnikinja Katarina
Branković Gajić prenela je na čitalačku publiku,
a sada je čitalaštvo u prilici da prati nastavak
jedne pesničke odiseje, misije u kojoj se svako lutanje
isplati, osmisli i na kraju kruniše neponovljivim
doživljajem koji se ne da rečima iskazati, već se mora
živeti! Sa pesništvom koje odiše i počiva na originalnoj
filozofiji življenja čitalac se mora sroditi. Tek
tada će doživljaj biti potpun i neprolazan! Da je pesmom
moguće oplemeniti i ulepšati stvarnost, dokazala
je upravo ova pesnikinja poznata po živopisnim
ditirambima, mantričnim diskursima koji intrigiraju,
golicaju maštu i istovremeno umiruju dušu. Na kraju,
svaki doživljeni trenutak, stihom opevan, hodočašće
je duše – epopeja svevremnog, besmrtnog pesnika.
Na pitanje može li poezija izmiriti odavno
zaraćene i dve otuđene stvarnosti te bitno uticati
na kvalitet života, stanje duha i svesti, teško je dati
konkretan i dovoljno ubedljiv odgovor. No, poezija,
kao suveren književne umetnosti, svakako nam može
otvoriti vrata nadahnuća, novih sfera, onih za koje
mislimo da postoje samo u svetu mašte te se mogu
dosegnuti isključivo u halucigenim i lucidnim trenucima,
ili koje su, pak, dostupne odabranim pojedncima.
Možda nam poezija Katarine Branković Gajić
odgonetne enigmu koja počiva na pitanju imaju li stihovi
tu nadljudsku, gotovo svemirsku, proročku moć
koja može da pokrene uspavanog čoveka današnjice,
onog koji se utopio u apsurdu moderniteta, samim
tim zaboravio na iskonsko čuvstvo koje je impulsivno
vodilo pojedinca kroz vreme – individuu da traga
za harmonijom, ne bi li osmislio svet i na pozornici
života odigrao svoju ulogu te na taj način ostavio trajni
i neizbrisivi trag – u ime odolevanja prolaznosti i
otisnuća u večnost!
Pesništvo je svojevrsno vizionarstvo i misionarstvo,
a pretapati iskustvo u stihove, raskošnom
rimom opevati šarenoliki svet i sva lica i naličja
života – i ona lepa i ružna – zapravo je ništa drugo
do alhemičarski eksperiment. Alhemijom stihova
se uistinu može dokučiti nedokučivo, misteriozno
demistifikovati, a prolazno učiniti trajnim i bezvremenim!
Pesmom se odoleva vremenskoj stihiji, život
se uzdiže izvan ništavila; tako se pobeđuje vreme,
poručuje pesnikinja. Misija jednog hodočasnika
možda se može opisati mantrom – Doživi trenutak,
proživi svoju odiseju!
Ali na putu hodočašća i proživljavanja epo peje,
osmišljavanja životnog puta, misionar sle deći mlečni
astralni put, kao po nekom nepisanom pravilu, nailazi
na mnoštvo prepreka koje mora savladati. „Mudrost
je spoznati suštinu puta”, kaže pesniknja! Da bi se
hodočasnik umirio, neophodno je da pronađe meru
„stvari”, a to znači preispitati najpre sebe, pobediti
unutrašnja previranja, potom se suočiti sa vanjskim
svetom, samim tim upoznati sva ljudska lica, probati
sve ukuse života – i slatke i gorke (Ukus višnje).
Lirski subjekt ovog poetskog sveta istovremeno je
hrabra, ali i nežna i krhka jedinka: žena ratnica i
srna (Oštrija od mača) koja se tokom svoje odiseje
bori sa mnogim nedaćama odolevajući snažnoj stihiji
zvanoj život koji se pokazuje u svim svojim oblicima
i iskušenjima, ali je takođe i snažan junak, kurioziteta
i čojstva doslednog jednog heroja mitopoetskih
razmera. I upravo u tom spoju suptilnosti, nežnosti s
jedne strane, i čojstva i junaštva s druge, u toj sprezi
(sa)osećajnosti i divovske, gotovo nadljudske snage,
leži kod za dešifrovanje tajne misije pesnika koji
ispisuje jedinstvenu epopeju koja nije ništa drugo
do hodočašće duše. Svaki stih može se čitati kao kod,
postati putokaz, vodič na putu spoznaje bilo da je reč
o ljubavnom vrhuncu ili, pak, refleksiji o stvaralaštvu,
prolaznosti i smislu, koja okupira subjekta.
Za prošlim se ne žali, čak ni kada život naliči ciganskoj
elegiji, poručuje pesnikinja, već se minulo
veliča, posmatra kao iskustvena baza koja čeka svoju
nadgradnju u sudaru sadašnjeg i budućeg kako bi
se zatvorio jedan ciklus i otpočeo novi krug protoka
životne materije i energije koja vitalistički obnavlja
biće, pokreće i tera smrtnika da gleda u beskrajna
sazvežđa. U atmosferi boemske noći pesnik se
prepušta trenutku, besti dno i čežnjivo, dopuštajući da
srce zaigra uz milozvučne titraje violine ili gitare dok
telo, usled smene ritmike i dinamike, gori i plamti.
Tada se iz kraha vaznosi žena-feniks, ona ista pobednica
koja oslobađa životnu energiju, onu pokretačku
(Noć feniksa). Žena se stavlja na pijadestal slavnih i
besmrtnih, njoj su ispevane i posvećene mnoge ode,
ali su najsnažnije i najubedljivije upravo one koje je
žena ispevala ženi (Poruka ženi; Pusto žensko; Draga
gospođo…).
Pre nego što zatvorimo diskusiju o pesničkoj
religioznosti i posvećenosti višnjoj intsanci, ne
možemo a da ne pomenemo nezaobilaznu Dučićevu
misao – sa kojom se moramo složiti bez obzira na
različita po etska stremljenja i književne ukuse – da
su svi pesnici religiozni, samim tim nema bezbožnika
u pesničkom svetu. Stihozbirka Doživi trenutak dokazuje
da je pesništvo svakako posebna religija, životni
stil koji se ili živi ili odbacuje, koji nas uzdiže izvan ove
stvarnosti. Samo treba verovati i nadati se, dopustiti
ljubavi da zavlada svetom, a upravo je na ljubavi svoj
poetski svet Ktarina Branković Gajić podigla:
Ne bacaj život ovaj pod noge
Ništa izgubljeno nije sada
Život nam nudi norme stroge
Al nek te drže ljubav, vera i nada…
(Potraži me)
Možda je ovo utopistička vizija, ali šta je Poezija
do jedna Utopija u koju veruju istinski zaljubljenici,
vizionari koji vazda slede svoje srce! A lepota ovog
pesničkog sveta upravo je u sugestiji reči, u snazi stiha
koji nadahnjuje, u optimističnim vizijama koje na
svet bacaju novo svetlo, novu veru i bude novu nadu!
„Nada i VERA dve su divne pratilje LJUBAVI”, otkriva
pesnikinja, sjedinjenih u molitvi koja je deo bića.
Upoznah krajolike sopstva
Boje duše ko boje duge
Spektar blistavih boja
Za dane lepe, za dane duge…
(Duša boje duge)
Pesništvo je utočište za sve zanesenjake, ili, kao
što pesnikinja kaže, preoblačeći divnu metaforu u
životni paradoks: „sigurna luka nemira u kojoj se živi
bez predrasuda. „Na obali života”, koja je zaštićena
„krilima albatrosa”, reči su amajlija, a stihovi sveta
relikvija. Ovakva poezija, kao što je nova knjiga
Katarine Branković Gajić Doživi trenutak, otkriva
čitaocima svu lepotu življenja nudeći radost, plemenitost
i nesebičnu ljubav za sve! U takvom pesničkom
svetu svaki pojedinac postaje važan, unikat, svaka
naizgled „mala” pojavna stvar počinje da dobija na
DOŽIVI TRENUTAK Katarina Branković Gajić
veličini, punoći i važnosti. Sve je relativno na ovom
svetu, samo je ljubav izvesna: Sve je MOŽDA/Al jedno
SIGURNO JE/Ako se ponovo rodimo/Sve će biti/
TVOJE I MOJE… (Možda). Niti dveju duša teže spajanju,
a ljubav je „dar Svevišnjeg našeg bića i našeg
duha”, iznedrila je pesnikinja divnu poetsku definiciju
ljubavi koju je nesebično podarila čitaocima i svim
čovekoljupcima.
Ana Hranisavljević
Master filolog, književni kritičar i stvaralac
1. MIRISI BEOGRADSKIH SNOVA
Noćas sam bila snena
A, spavala nisam
Naga na postelji od svile
Noćas sam roman pisala
U polusnu rečenice nizala
Kao bisere na ogrlici
Ozvezdala svaki red
Otkopčala košulju glavnom junaku
Glavu spustila na njegova pleća
Prstima skrivala tajne na stomaku
Žudnja je rasla
Sve žešća i veća…
U tami sobe balet otplesala
Odsanjala sve što htedoh napisati
Sve snove moje junakinje udisala
Sa njegovih usana reči
Pamtila, prisvajala i
Znam da me posle ovoga
Neće biti…
Neće u istom obličju
Kao pre ovog scenarija
Imaću krila, baletske patike
Labudica bela biću
I igraću njihovu igru
Šetaću alejama platana
Trčati azurnim obalama
Sa njim, ne sama…
Prevariću vreme i sve vas
Jer, mislili ste da sam čedna
Nedodirljiva iskušenica
A, ja sam samo jedna Žena
Iz romana koji se noćas piše
U kome sve miriše na…
Ne smem da kažem…
Ali, najviše na moje
Beogradske kiše…
Roman
Koji se sam piše…
2. HODOČAŠĆE DUŠE
S mukom otvorih kapiju
Krenuh na hodočašće
Svoga JA sa sobom
Na određena mesta
Gde se kriju tajne postojanja
Traži iskupljenje i isceljenje…
Karavan nevidljivih hodočasnika
Mog okruženja i slike sveta
Krenuše sa mnom na put
Sagnutih glava pod velom
Lica skrivanja
Put sagledavanja
Spoznaje i pročišćenja
Put od koga se beži
Pred kojim se žmuri
Ne želi videti nevidljivo
Sakriveno i nepredvidivo
Bojeći se sopstvene osude
Razotkrivanja i razgolićenja
Onoga što ne želimo prihvatiti
A drugima suditi…
Al eto meni se sada dalo
I krenuh put unutrašnjosti
Noge me nosiše bose
Kroz vrtloge godina
Kroz nirvane i ravnice rose
Kroz kanjone ličnih teskoba
Neodlučnosti i kajanja
Put preko brda
Gde ostavih svoje ambicije, nadanja
Ciljeve, penjanja
Pešice pređoh sve prepreke
Sve radosti, suze
Plivanja, davanja
Propadanja, nestajanja
Vraćanja u život i prodisanja
Novog rađanja…
Ravnica me povede
Kroz livade maslačka
Trčah ko malo dete
Kaktuse sam preskakala
Bodlje vešto izbegavala
Kroz vodu sam plivala
Tražeći bocu sa porukom
Svog postojanja i zadatka…
Nije mi bila važna titula HADŽI,
Nije mi bilo važno što sam bosa
Ni što prelazim tolike daljine
Što zalazim u svoje i tuđe dubine
Što plivam, letim i padam
Što zaključke i odluke donosim sama
Već što videh lica pognuta
„Nikab“ im skrivaše osećanja
Ciljeve, želje za traganjem
Soptvenih zabluda, posrnuća
Uklete požude i pohlepe
Gde ima ića i pića
Gde su oaze i stepe
Gde se naizgled lepo živi
Al uvek od Boga strepe…
Stigoh u Svetilište
Ispraznih vreću putovanja
U nedra skupih zaključke puta
Rukama obgrlih mesto stradanja
Poželeh da niko ne luta
Da ga prati povratkom nirvana
Da svako ovako nađe sebe
Ponesu filtere za svoje duše
Za pogrešne korake
Koji ih guše
Da bace sa sebe sve suvišno
Da oslobode oči fatamorgane
Progledom i željom
Da javno obznane
Da žele od srca
Da svakom čoveku
Sunčano jutro osvane…
3. VREME JE RELATIVNO (Ko smo mi)
Možda nekome dosadi
Slušati moju prevaru vremena
Možda mi i ne veruje
Možda misli foliranje je
Ne, nije
Iskreno verujem, može se
Može se voleti veličinom
Do samog Boga
Može se voleti trajno
Il samo malo
Može se davati i uzimati
I više od toga…
Verujete, da život samo to je
Otisak ljubavi u vremenu
Otisak misli zabeležen na papiru
Otisak i naš trag u potomcima
Večno traganje i učenje
Sa novim argumentima
Il bez njih, svejedno je
Bitno je ne stati na putu
Bez obzira koliko godina je…
Sve je jednostavno postavljeno
Samo trebamo spoznati
Da smo deo nečeg Velikog
Gde se ne zna ni početak
Ni kraj kraja
Zaludno je onda
Unapred tragati za
Velikim parčetom raja…
Moramo znati da u tom
Bogatom spletu
Dahom svojim, vreme beležimo
Dušom, našu istoriju pišemo
Telom, sve pratimo
Teatar nam nudi nove role
Igrajmo ih, birajmo i živimo
Volimo i kad bole…
Vreme je relativno
Jedna geometrijska prava
Bez početka i kraja
A, gde smo mi, obična raja
Da li sečica
Paralela, kružnica
Il samo tačka ovog beskraja…
Nije ni važno
Kad volimo
Kad godine ne brojimo
Tačka il prava
Sve je i onako relativno…
4. NEŠTO O BISERU, GOSPODINE
Gospodine…
Ja rekoh da retki biser
Nađoste u moru falsifikata
Onaj iskonski
Rastao u uterusu školjke
Bez vremena i sata
Zasja u Vašim negovanim rukama
Sačinjen kažu
Od prirodnog kalcijum-karbonata…
Respektujem Vaše iskustvo
Vaše gospodstveno držanje i manire
Al ipak, poslušajte ženu
Što se u bisere razume…
Ima ih raznih
Pravih, falširanih
Veštački gajenih
Simbolikom kroz istoriju
Opevanih sa
Značenjem mudrosti i časti
Blagoslovom i srećom
Ko ih ima
Budu Bogom nagrađeni…
Pravi biser se retko sreće
Ne stavlja se u džep
Ni u neke šarene vreće…
On ima oči, sjajne, velike
Znaju da zasuze i da se smeju
Ima dušu i sedef
Što menja boju…
Ne stavljajte ga u kutiju
Čuva se na levoj strani grudi
Na bradavici stoji
Ka nebesima gleda
I oblacima plovi…jer…
Let je njegovo prirodno stanje
Kad aterira
Nakon dugog leta
Ušuška se u mirisnoj košulji
Daleko od surogat
Mondenskog sveta…
Pogledajte…
Nije to iz mora kiča
To je unikat
On svoj život
Uzdigunte glave
Piše i priča…
Životni performans
Razapet život na sve strane sveta
Taj biser skotrlja svoje snove
Na grudi Vaše
Javno obznani da život
Nije ozbiljna predstava
Već igra suza i smeha
Crvenog vina, kristalne čaše
Prkosno diže glavu
I nežno spusti sedef lice
U šake mirisne Vaše…
5. PUSTINJSKI PESAK
PIŠEŠ MI
“Znaš, postoje trenuci
Kad ništa ne radim
Kad se uvučem u sebe
Sadašnjost ne postoji
Dišem i pričam samo za tebe…
Skoknem u prošlost
Nem sam za sve oko mene
U ruci mi tvoja ruka
Na grudima oči snene…
I pričam ti stare priče
Prisećam se naših dana
Samo tada osmeh imam
U grudima stara rana…
Al ne boli i ne peče
Zavirim u naše sutra
U budućnost koju čekam
Koju sanjam svakog jutra…
I dok pružam ruke k tebi
Nestaješ mi, samo bljesak
Oči teške ja otvaram
Ti prolaziš i nestaješ
Ko pustinjski žuti pesak…
Tada shvatam šta je život
Pokušavam da dohvatim
Nešto lepo, ovde, sada
Potrudim se, angažujem
Al sve više tonus pada
Gubim sebe
I nestaje moje zrno
Moje zlato
Pustinja mi kuća osta
Nije meni, nije dato…”
PISAO SI…
Nekad beše
Gde smo bili
Gde smo sada
Da l` je čežnja manja, veća
Ostalo je uklesano
Naše vreme
Možda sreća…
6. STOLICA ZA LJULJANJE
Ostajem…
I apokalipsa ako vreba
Dižem se i kad se učini
Da drugačije treba
Da sam pala
Nikad ne ostavljam
Nezavršene stvari
Na pola puta
Nisam stala…
Ostajem…
Odana svom jatu
Kad ptići polete
Krila ojačaju
Čuvam im gnezdo
Ako se ne snađu
Na grani čekam
Progledom dalekim
Da bar ponekad
Na trenutak dođu…
Ostajem…
Reče mi majka
Kad bejah ptić mali
Čuvaj gnezdo
Ako ne paziš
Suve grane su to
Lako se zapali…
Ostajem…
Ne pitaj zašto je
Ne traži objašnjenje
Uputno nije
Ako to čvrsto želi
Znaj…
Majka je…
Ostajem…
Ljuljuškam se
Na stolici staroj
Boja bleda
Al ko stena čvrsta
Njom se ljuljam
Uvežbanim ritmom
Zagledana
U dva kažiprsta…
Ostajem…
Verujem u boje
Zelene livade
Cveće
Leptiri nikad ne stoje…
Živim život
Jer, sigurno
Bajke ipak postoje…
7. OPROSTI…
„Draga …….
Oprosti što ti pišem pismo
Oprosti i za ovakav početak
Ali ja kažem draga
Samo onome koga volim…
Pomalo čudno
Da te za relativno
kratko vreme zavolim
ali zavoleo sam te
pre nego što smo upoznali…“
*****
Molim te, oprosti mi
Za godine koje proleteše
A ti strpljivo čekaše
Na samo jedan odgovor
Koji je bio spreman
Ali nije stigao do tebe…
Vetrom života nošeni
Na stereotip bačeni
Hodali bez zastajkivanja
Paralelnim ulicama
Bez naših susretanja
Bez zagrljaja…
Vozovi prolazili
Teretni vagoni nosili
Sve nedaće i teškoće
U kupeima luksuzim
Najlepše koktele pravili
Za svoje, za naše
Dok su drugi vozovi nosili
Sve ono što nama paše…
I tako…
Stiže NEKO doba
Stiže životno sumiranje
Nema više proba
Nema više pisanja
I „Oprosti, volim te…“
Osta u koverti
U knjizi života zapisano
Zlatnim slovima uklesano…
Molim te
Oprosti što kasnim
To nisam ja
To je neka druga
Hoću da ti pojasnim
Ja sam ONA
Što ptice hvata u letu
Što ne broji godine
U dosluhu s ljubavlju
Peva i piše u duetu
Sve životne i nežne pesme
Ali bez patetike molim
I u pustinji postoji savana
Hoću da volim
I zato ću da ti odgovorim
JEDNOGA DANA…
8. PRIZNAJEM
Priznajem
Zveknu čekić o sto
Odvedoše me u keliju
Vezaše mi ruke lancima
Presuda je doneta
Ona je kriva…
Trgnuh se iz sna
Sunce se niz lice sliva
Osmeh navlačim
Umesto košulje
Dalje… zna se šta biva…
Ne, ne priznajem…
Da sam krvnik
Da sam ranjavala
Da sam grudi probijala
Na konju bežala
Jer…
Duša osta
Neoptužena
Čista, neukaljana…
Priznajem…
Jesam volela
Bila voljena
Davala i dobijala
Al nikad koplje koristila
Nikad računicu pravila
Nikad leđa okretala
I vrata srca zatvarala…
Priznajem…
Da treba da budem kažnjena
Ako je to greh
Ni jedan tren nisam
Bila sama
Ni jedan dan, ni godinu
Bez poljupca i milovanja…
Jer…
Kako bih hodala
Kako bih disala
Kako bih davala
Višak tih dragulja
U ruke dragima stavljala
A, ona bi se množila i
Višestruko vraćala…
Nisam ja kriva…
Takvu me nebesa
Na Zemlju spustila
U ruke molitvu i krst
Darivala
Sa njima živela
Molitvom srce prala
Osmehom jutra dočekivala
Danom hodila
Priviđenjima se vodila
I…
Evo me…
PRIZNAJEM
Delim tu ljubav
Sa vama…
9. OŠTRIJA OD MAČA
Smutna vremena drobe misao
Stojimo kao mete na strelištu
Na svim poljima, boj se bije
A, rat nije…
Pucajte…
Ja stojim…
Hrabrosti imam
Kao Marija na Prkosima
Kao Jovanka Orleanka
Sa porukama Božjih glasnika
Sa misijom spasenja i odbrane
Čistote misli, reči neizgovorene…
Kao meta na strelištu
S gnušanjem gledam
Mnogo toga treba da se nađe
Na smetlištu…
Ruka na obaraču
Drhti prst u tom metalu
Rafal neka sevne
Metak će proći kroz mene
Štit su mi majke, svetice i žene
Koje svako jutro i veče
Iskonsko, čisto u meni
Spomene…
Ne može se ubiti duša
Ne može se ubiti u meni žena
Na konju jaka, u biti nežna
Glasna, tiha, budna, a snena…
Tako sam…
Čedna, erotična
Smerna, a borbena
Na bojište bez oružja
Bez obarača
U meni samo reč
Neizgovorena
Napisana
Jedna pesma
Oštrija od mača…
10. ODLUKA
Ne sećam se tačno trena
Ni minuta, ni dana
Kada potpuno spoznah
Da je ovaj život jedan
Pomalo čudan
al ipak vredan…
Sećam se da sam svima rekla
Da neću više trpeti prazne zore
Da neću više čekati duže
Da neću više maziti
Bodljikavo cveće, sem ruže…
Znam da sam ODLUKU donela
Više nikome nema popuštanja
U ovom haosu od mediokriteta
Nema titulisanja, ni hvalospeva
Bez pokrića, nema pijeteta…
Komešanje nastaje u stomaku
Kad čujem mijaukanje tigra
Kad vidim da bi ga pojeo
A obigrava oko njega
Interesno, kao čigra…
Zaboga ljudi
Gde se izgubi
Iskonska iskrenost čoveka
Sve ode bestraga
Izgubismo identitet
Ode ponos i lični stav
Do vraga…
ODLUKA je na snazi
Nema ad-akta
Rasčišćava se vazduh
Disanje olakšava
Bez napora i takta…
Pravi ostaju…
Sa istom odlukom
Lako se prepoznaju…
