Piše: Zorica Tijanić
Izmiče nam septembar, čini se nikad brže… Možda je to je zbog toga što vreme koje provodimo lepo, brzo prolazi. Kao da se zemaljska kugla svakim danom okreće sve brže i brže… Odlaze ljudi koje smo voleli, odlaze veliki ljudi, svi negde odlaze ili samo maštaju o tome. Kad odu, maštaju da se vrate. Ne radi se više o tome da nam je teško ugoditi, već da smo nezadovoljni. Ispunjenom čoveku ne smeta kiša. On je zavoli baš kao sneg ili tropsku vrućinu.
Na stranu zima, leto je prošlo i sada bih pisala o septembru, o kestenju, o tepihu od lišća, o bojama, glavnoj ulici, melodiji košave pred zimu. Pisala bih o tramvajima čežnje, o putovanjima, vraćanjima, snovima. Od septembra do decembra živim u najlepšem američkom snu. Moje su šetnje uloge iz romantičarskih filmova. Mirišu na sećanja, jer ih svuda nosimo sa sobom. Tu su obavezno klizališta i rukavice, tramvaji prekriveni prvim novembarskim pahuljama. Moj drugar iz Književnih novina me često podseća na to da smo drugačiji baš zbog te nostalgije koju nosimo svuda a zapravo se one nastanjuju u duši. Uvek se potencira duša i tananost osećanja. Senzibilitet prošlosti koji se vidi u očima nekih odavno potrošenih nada. Otud sada i ovo promišljanje, pomalo poetsko ali lepo je voleti…
Septembar je mesec početaka, i nije slučajno što tad započinje škola, jer se i po crkvenom kalendaru smatra prvim mesecom u godini. Svi čeznemo za nečim novim ili u želji da se ono staro promeni, započinjemo sa promenama (a svaka je mala revolucija). Ipak, nije lako promeniti suštinu ali možemo započeti sa spoljašnjošću, započeti od sitnica, navika, svakodnevnice… Život se od svega toga i sastoji. Misterija kruga – oduvek se sve vrti u krug. Tu nepromenjivu konstantu u sebi nazivam stanjem. Ipak, teško da je konstanta jer bi onda imala neku vrednost. Ne znam kako da je nazovem. Kada se čovek izgubi u svakodnevnici, najpre treba da se potraži u sopstvenom biću, da osluškuje svoje telo, um, misli pa tek onda da pristupa nečemu… Tada se vraćamo snovima i tražimo dom, detinjstvo u svoj toj nesigurnosti.
Izmiče nam vreme, čini se nikad brže. Ali ako pomerimo sat svakog jutra za pet minuta unapred, videćemo da tih pet minuta odmora nije malo, jer se tek tada istinski odmaramo, znajući da nam sledi ono što se mora. Ustajanje kao početak jutra, dana, meseca, života. Mnogo se toga mora. Ako bismo to primenili na neke druge stvari, tih pet minuta bi potrajalo i do pola sata, a u iščekivanju neke važne stvari i čitavu večnost.
Opet, kako da odložimo vreme, kako da prestanemo da delimo dane na ponedeljak, utorak…? Zašto ne volimo nedelju, kada je svaki dan isti od jutra do noći? Moja drugarica odavno ne deli dane. Ona svakog dana uživa kao da je četvrtak ili petak. Četvrtak joj je najdraži od svih dana u nedelji, ali voli i ponedeljak. Nedeljom uveče ne pere kosu, ne leže rano i ne priprema se za posao. Nije nervozna, iako nema novca. Ima dete sa problemima u razvoju i s njim ide u lov na Pokemone. Uvek je ljubazna i deca je obožavaju. Ima mačka koji namiguje na jedno oko i pruža ruku gostima, a vodu pije iz visoke plastične čaše. Ona ne odlaže vreme. Zna da je dragoceno.
I ja svakog septembra pokušavam da budem bolja. Napravim spisak želja i zadataka. U međuvremenu pokušavam da se ne ljutim na sebe, kada ne mogu da promenim ljude, da oprostim svima koji su taj septembar učinili da bude tužan, da prihvatim i shvatim izdaje… da ne hodam sa setom u očima dok miriše kesetnje i da vratim nevinost onom dečaku koji je nekad prodavao cigarete na uglu Glavne ulice i pričao o nezaboravu. Sad znam i ja da srce pamti. Sve pamti u svojim komorama sećanja. Zato je poezija ponekad terapija ili lek. Hronološki zapis osećanja koje je srce zapamtilo.
Polako izmiče septembar, šetnje na Keju, uz Dunav, miris sladoleda, leta… Oblačimo kapute i otvaramo kišobrane. Bilo bi lepo podeliti kišobran s nekim i provući se kroz jesen zajedno pod ruku s nekim ko će mirisati na dom i ko neće odlagati vreme jer ono važno samo dok traje trenutak kada se pogledi sretnu…
