Postoji grad koji često obilazim. Do njega se najbrže stiže zatvorenih očiju. U njemu bezbroj stepenica još uvek nose naše korake, a miris tame i olujnog vetra sa obale – poziva na ples. Najlepša destinacija iz mašte – grad pod Orjenom, pun kamenih ploča i hramova u kojima se pale sveće da isprate našu ljubav. Bogovi su ih samo iz tih razloga podigli. I do njih se stiže nizom stepenica, baš kao i do mnogih važnih stvari. Zato ja putujem mislima. Tako se neću mnogo umoriti. U njemu je ostala jedna priča. Prepričavanjem ne gubi prvobitni zanos. Vremenom se, kao i kamenje preobražava u poemu u kojoj likovi nikad ne gube svoj karakter, već samo oblik, ponavljajući se u različitim verzijama. U tom slučaju kamenčići menjaju boje pod disperzijom svetlosti. Pod mesečinom imaju poseban sjaj.
Nije to zamišljeni grad ali u njemu se najlepše mašta. Možete se odmoriti na klupici pored obale. Pogled je neverovatan. Stvarno postoji i iz njega stižu najlepše razglednice. Na njegovim ulicama možete sresti baš one ljude koje dugo niste videli, a nakon toga će vam dugo titrati osmeh. Ushićenje izazvano slučajnim susretima ume da probudi radost ali i sećanja. E, ona će već povući na dno. Ako nemate ronilačku opremu, tada se spremite da duboko udahnete. Tih šest godina koje sam provela šetajući pristaništem s kojeg su otplovili baš svi brodovi koji su mogli da nas prevezu na neko otvorenije mesto, ostale su dokovima. Kontrast zelenog kolorita sa nežnim bojama mora, utapa se azurnu i slatkastu teksturu.
Talas koji je prosuo stih, prevrnuo strofu nastavio je pevanje u olujnoj transformaciji. Ne čine ga samo misli boljim već hrabrost odluke. Odlazak nije uvek kukavičluk. Uvek brže zaboravi onaj koji je otišao prvi. Ostavljeni ne gube previše. Njima ostaju koraci, ulice i kameni zidovi. Još uvek je tamo, na istom mestu jedan grad ponosan između svojih tvrđava, svedok mnogih ljubavi. Hvali se slobodom duha, nesvestan da je slab da se odupre plimi vremena koja gazi i moćnije. Do njega ima više puteva. Onih najužih, starih, novih, kopnenih, morskih i poneka vazdušna linija.
Ja biram zamišljenu, zatvaram oči putujući u mašti. Oblačim crne haljine i puštam da se vuku po pločnicima. Raspletene kose žalim svoju ljubav. Crne čizme gaze prošlost. Vraćaju kroz dim cigarete muziku vetra. Nedostaje mi možda više ambijent grada u kojem se živi kao i pre nekoliko vekova. U miru i polako. I korak je sporiji. Na trgu pijanista previše očekuje od publike koja nе razume zašto njegov bol treba da bude i deo njihovog. Zavodi ih melodijom dok drhtavim rukama podiže poklopac klavira. Devojka u kratkoj plavoj haljini stvara magiju prstima. Violončelo proizvodi tonove koji se prelamaju. Oboje izvan vremena u kojem zatečeni žude za ljudskim dodirom. Zauzvrat pružaju izrezbarene tonove koji struje vazduhom. Vetar raznosi papire na kojima su stihovi pratili note. Deca trče unaokolo sakupljajući ih.
Galeb ima odgovore, sada kad je zaustavljen iznenadnim padom. Slomljenog krila uzalud pokušava da poleti. Nemoć vodi svojim prečicama. Moje putovanje počinje i završava u istoj polaznoj tačci. Na mestu gde smo se prvi put sreli. Pristanište ne postoji više zbog nas. Idealno u svom zamišljenom trenutku čeka bolje dane. Satovi su ostali zaustavljeni. Zvona sa trga najavljuju buđenje, a ljubičaste puzavice priljubljene uz kameni zid dočaravaju kolorit Mediterana. Lako je napraviti suvišan pokret, i pokvariti savršenstvo trenutka koji bih želela što duže da zadržim.
Detalj koji se kao ukras izbegava, uranja u kič jutra. Budim se zagrljena tišinom. Odolevam treptaju. Držim još dugo oči zatvorene. Mnogo je stepenica po kojima želim da umorim uspomene. Odzvanja „Tajno moja… niz ulice“. Pučina kao paučina hvata u zamku nemire. Mnogo je razgovora koje treba oživeti, suočiti se sa sobom. Snaga lepote pruža utehu kao jedina kompenzacija za bol. Fokus je na savršenstvu trenutka. Treba ga ovekovečiti. Tek kasnije, kada mine bol, biću spremna da ponovo otvorim oči. Biće to znak da sam se vratila. Ponovo, sa istog mesta mogu da ispratim plimu i oseku. Čudan je osećaj srastanja sa prirodom. Udišem ozon. Katamaran saobraća neumorno. Pristaje, a ja ostajem na istom mestu gde su nam se pogledi prvi put sreli, kao neznacima koji dugo nakon susreta razmišljaju odakle se znaju. Oboje zatečeni na mestu koje je sudbina označila kao opasnost, odlazimo na suprotne obale, u nadi da ćemo se možda jednom ponovo sresti u nekom sledećem životu, kada se karma oduži. Meni samo preostaje da zatvorim oči i zaplovim ka nekom boljem i mirnijem jutru, a kada doputujem u svoj izmaštani grad, poslaću vam još nekoliko razglednica. Obećavam!
http://zoricatijanicpoezijamisli.blogspot.rs/
