Često pomislim kako moj život liči na jedno veliko putovanje, a u našem susretu, budi neke davnašnje nemire i nostalgiju noseći miris daljina. Taj miris ima specifičnu notu. Nije ni nalik nekom parfemu. Više su to mirisi jeseni, pokošene trave, ugaženih šljiva, sveže zemlje iz sokaka, grožđa i oraha. Mogla bih nabrojati još mnogo toga, ali jednom rečju je dovoljno – miris Srbije.
Gradovi i mesta kroz koja sam prolazila, ostavljajući svoje sate, dane, mesece, a u nekima i godine – meni su, zauzvrat ostavili osećanja. Zato ne želim da ih opisujem kao geografska mesta, niti za mene to predstavljaju, već kao sećanje na ona najlepša osećanja koja su u meni probudila. Sećanje na mirise detinjstva koje nosim urezane kao gravure.
Grad na Lepenici u meni budi poseban osećaj. Teško je opisati prvi susret sa maticom nakon mnogo godina lutanja, brodoloma i tumaranja obalom. Ulazak u luku, nalik je na utočište, mesto u kojem su moji preci rasli, pohađali škole, rađali se, produžavali lozu, ratovali, ginuli i umirali. Koračati ulicama i stazama na kojima su njihovi tragovi, uliti se u svoju krv, pripadati po prvi put i slobodno reći – odavde sam. Odavde je moj otac, stric, moj deda i pradeda. Nositi u sebi krv potomka solunskih ratnika nije mala odgovornost. Isto bih to mogla reći i za neka druga mesta na kojima sam odrastala, ali ona su ostala iza mene, noseći neko sasvim drugačije značenje. Nikako manje važno, ali Kragujevac grad ima posebno mesto u mom srcu. To je mesto na kojem sam prvi put upoznala nekog meni najdražeg i uvek mu se zajedno vraćamo.
Grad na Lepenici, naš prvi susret, i prvi sneg. Zima na bresničkim ulicama koje su me dočekale vijugajući niz prugu. Hladnoća koja brije na Metinom brdu, a ja svaki put promašim put do kuće, ne snalazeći se u vrtlogu ulica koje liče jedna na drugu. Kragujevac u svom imenu nosi krila drevne ptice, slobodan i uvek svoj, nepokolebljiv i ponosan u središtu Šumadije. Takvi su i njegovi stanovnici, jednostavni i ponosni. Blagi talasi brežuljaka, pružaju osećaj ljuljuškanja, dok putujem po njegovim obroncima. On siguran, smešten u kotlini Rudnika, Crnog vrha i Gledićkih planina, u koje se smestilo drugo pleme, čije prezime nosim.
Ta simbolika bogojavljanske noći i krstić koji mi je poklonio student Bogoslovije, zakačivši ga na rever od kaputa, još uvek u očima izmami suze. Nakon dugo godina – prvi dom, prvi koraci na ledu i prva zima. Na mestu gde su se ugasili mladi životi u krvavoj bajci – moja se priča nastavila.
Nakon lutanja, onaj intro je bio upravo tu – začetak. Mesto gde se generacije prepliću i loza vekovima produžava. Prestonica kneževine i sada odiše duhom starih vremena, odolevajući aktuelnim problemima svakodnevnice. Tu je njegova snaga. Odatle i naša.
Mogla bih pisati o kulturnom značaju grada, o znamenitim ličnostima koje su ostavile svoj trag, o univerzitetu i fakultetima, jezeru i Šumaricama, ali ja pamtim naš susret. Ulice i grad koji odiše gospodstvenošću i redom koji ni nevreme ne može poremetiti. Istina je da stari kragujevčani pamte i bolja vremena. Često se žalimo na to da su nekad bila bolja vremena, a zaboravljamo da zapravo i nisu. Stvar je u tome što ih mi samo teže podnosimo. S godinama se svaki teret s većim naporom nosi. Zato ovaj grad, podno Šumarica, uz Lepenicu, mostove i istoriju prestonice nudi mir nedeljnog popodneva kakav je bio i pre deset, trideset ili pedeset godina. Uvek je isto. Grad u kojem će vas na autobuskoj stanici dočekati stare i ruševne kućice, zatim i na Pivari, Bresnici, Stanovu ili bilo kom drugom naselju svedoče o istoriji njegovog života dajući mu poseban šarm. Kad poželite da ste negde van grada, prošetajte starim naseljima. Spoj moderne arhitekture i istorije sasvim se uklapa u njegov imidž.
Ono što je najlepše u jednom gradu su deca i mladi. Oktobar mesec u Kragujevcu ima poseban senzibilitet. Započinje nova školska godina, i studenti se vraćaju u grad. Subotom uveče Glavna ulica se pretvara u šetalište. Vesela i nasmejana lica koja koračaju u život, puna optimizma i planova za budućnost najlepša su slika grada, baš onako kako ga ja pamtim. On i ja, ruku pod ruku, niz Glavnu, putem novog života. Njegovo nežno i stidljivo – volim te i jedan osmeh do kraja neba.
http://zoricatijanicpoezijamisli.blogspot.rs/
