Usamljenost u nama rađa originalnost, nepoznatu lepotu i sklonost ka poeziji….
Tomas Man
Da li je usud – rani odlazak mladih pesnika? Bilo da sami prekrate svoju muku ili rođenjem u zao čas bivaju „blagosiljani“ od suđaja da prohode putem beline. Da li je život proveden u bolu večita borba zdravog uma sa bolesnim telom koja neumitno vodi – predaji. Borba kao cenjkanje sa Bogom, kupovanje vremena za još poneki stih. Nikad dovoljno izrečenog, dosanjanog, napisanog. Krv kao simbol života kad zaledi žile, pretvara se u belinu. Zaslepljuje ali i drâga, milujući poput miropomazanja. Ono što želi, jeste da pruži utehu, ali ne može. Budi osećanja koja pokreću krug pitanja i ona se u kovitlacu razlažu na najfinije čestice prašine, popt srebrnog praha prosutog po zvezdanoj stazi.
Belina kao simbol brisanog prostora. Otvoreno srce na mlečnom putu koje kreće ka matici, tačci postanka, zatim se vraća i zatvara krug ništavila otvarajući pitanja zašto je uvek pristuan bol koji rađa patnju. Ponekad su stihovi opijeni strašću koja je zamenila ljubav, baš kao kada umire, bivajući najači i najdublji. Dubina predstavljena tamom ali i lepotom otkrivanja. I nakon svega, ostaju zapisi u najlepšim oblicima, bojama i mirisu tamjana koji čisti, kadeći čula.
Čarobni breg Tomasa Mana bio je Paunov mladi nedosanjani život, proveden na mnogim bregovima koji su nudili nadu za još jedan udah. Jedan udah – jedan stih. Zatočen bolešću kao da je oslobađao iz sebe samo još više oblutaka koji su se pretvarali u stihove znajući da nam ostavlja u nasleđe najveće bogatstvo svoje duše. U pesmi „Lepota duše“, posvećene doktoru Ljubiši Iliću kaže:
„Postojimo zato da jesmo i da smo bili u neko vreme,
trudimo se da nadživimo sebe
Ako se može nekim čudom,
Jer znamo da ljudi ponekad traju duže no pleme,
Samo Velikoj duši dozvoljava se šetnja
Večnim krugom
Ona ostaje to što jeste: Cvet i Sunce Čudesnog Tvorca….“
Telo je ionako propadljivo. Zato palimo sveće da bi svetlost pratila duše kroz molitve u večnom životu. Tražeći svetlost, obraća se svojoj sestri Jacinti i prijateljima koji su bili uz njega, pružajući mu nadu i reč koja teši. Dajući mu snagu da oseti svetlost u tim trenucima, njegova hrišćanska vera narasta do zahvalnosti.
„Sa tobom bol nam postaje šala,
Toplota raste u našim grudima,
Neka Ti je hvala do Boga, nek ti je hvala
Za sve što si pomogla ljudima.“
Poezija Pauna Petronijevića živi, zahvaljujući snazi njegove duše, ali i vrednim književnicima koji su prepoznali lepotu i nežnost njegovog poetskog izraza i koju su podigli na dostojan pijedastal.
Na čarobnom bregu, zatočen bolešću rastao je svaki stih iz nedara mladog Pauna Petronijevića. Pitao se kao i mi sada – zašto? Nije to bio strah od odlaska, već bojazan da neće imati vremena izreći ono što je u njegovoj duši iz koje je crpeo stihove. Plašio se da ostane nedorečen, jer imao je toliko toga da iznedri iz duše, vođen rukom bele tajne, koju nam je delimično otkrio mislima i porukama, a putem stihova.
Iako, provodeći vreme po lečilištima, poput Hansa Kastropa, glavnog junaka Čarobnog brega Tomasa Mana, Paun svoje vreme provodi tražeći i dajući smisao svom životu. Stihuje, razmišlja, vodeći bitku sa telom, on gubi ali njegova duša nadrasta neslućene visine božanskog. Sam susret sa nebeskim…. On shvata i prihvata neminovnost sudbine.
U pesmi „Neizbežno“ kaže:
„Ti ničeš iz moga mesa, travo zelena, ja u cvet i trn pretvoren pružam lišće, blažim i ozlede pravim na stvarima, kosti me moje kose u plast zrela sena….
Gde ostadoh da niknem i da procvetam….“
Neizbežna je bolest i smrt koja, iako ga mrvi, on pruža mladice svojim stihovanjem. Njima donosi i lepa i tužna osećanja, ali zasigurno i neizbežno je, da ostavlja trag upućujući svetu najlepše poruke objašnjavajući da je sreća u malim stvarima. Pretvara se Paun i u drvo – pretvarajući se tako u večnost.
Još u ono vreme, obraća se podsvesti, upućuje želje svome Nad Ja, ali ipak svestan da je telo propadljivo, a duša večno živi vodi nas magijom svog pera kroz belinu koju oseća kao hladnoću, stavljajući nam povez na oči kako bismo i sami osetili bol, kroz koju prolazi, pokušavajući da demistifikuje patnju.
Upoznajemo se i rukujemo preuzimajući na taj način „belu tajnu“. Čitajući ga – osećam. Mogu da prepoznam tu žudnju čoveka za životom, želju da dobri vetar odnese bol, a on ga na slikovit način izgoni iz svog organizma, čeznući za ljubavlju. U nekim se momentima oseća takva nežnost koja bi najlepše umela da voli, samo kada bi mogla da izađe iz svog tela.
Ali njemu uspeva. Upravo to i čini: „Penje se uz brdo…. „ ali već u drugom trenutku gubi snagu – „Stropoštah se bolan…“
I potom nastavlja ulazeći lagano u „Ništavilo“ –
„A šta bih dao da zaboravim voljenje i boljenje
ove noći što me kida…“
U „Čežnji“ svojim perom, oslikava i šalje najsnažniju poruka žudnje i strasti:
To glad ubijena u drobu vene,
Žuč da svari najljući kamen što je crv
Voda. I grca, i ljubi zene,
Otvorenom vatrom čežnje gori krv…“
U simbolici tame već je sebe smestio u metafizički prostor, na mesto gde se nada sve manje oseća sa tendencijom da se potpuno ugasi, poput vatre koja ga je obuzimala.
„… Telo, ljubav, smrt – to troje čine samo jedno. Jer telo je bolest i požuda, a ono nam donosi smrt. Da, oboje je puteno, i ljubav i smrt, i u tome je njihov užas i njihova magija… ”
Tomas Man
Na „Odlasku“ nam kaže:
„Ostaje to podneblje koje su gledale oči i noge
gazile jednu pobesnelu mladost noseći da svisne bol
u ljubljenjima najlepših palmi jablanova ponoći…“
Elegična Paunova poezija puna je seni. Poput Jesenjina, sa kojim se identifikuje u nekim trenucima i u pesmi „Dvojnik“ u kojoj kaže:
„Za mene kažu da samo k’o Jesenjin:
Pomalo seljak a više poeta
Srbije dobre ponajluđi sin –
Umesto šajkače krasi me bereta.
A meni milo što sam ko Serjoža,
Topao i dobar do pijanog bola.
Večito propet od pesme do noža
Zanet vitkošću požudnih topola…“
Elegičnim notama ostavlja svoje znamenje. Ono, nošeno jesenjim vetrom i bojama lišća, urezano u stene, kamenje i bele zidove, ostaje utisnuto u pamćenje, zdravi se sa nama i oprašta. Za sobom ostavlja neutešne, one koje voli i žali, pružajući lišće poput ruku da zagrle, donesu utehu.
Pritom, uspeva da priguši svoj bes koji ga plavi sa nemoći i pušta nas da ga osetimo potpuno, kao da smo sa njim baš u toj beloj sobi, u tim lečilištima, na svim tim njegovim čarobnim bregovima, koji su nosili dobru nadu i duh vere do poslednjeg stiha.
U sobi, u belini postelje, pored prozora, s pogledom na krošnju, ponekad se promalja sunčev zrak, kao tračak nade koje jutro probuđeno pruža. Paun, ponosan leži i kao da se pravda što je zarobljen pa iz njegove tame izviru pitanja o smislu i besmislu, o traženju što se naročito ispoljava u pesmi „Da li znaš“, kazujući pitanja, tražeći istinu na svojoj, naposletku, „Sagledanoj stazi“ –
„Umirite proročanstva, ponor neka vas stavi
U svoju grobnicu mračnu
Gde vam se zauvek sprema
Stanica jednog kraja, što se bez vaše želje
Sakriven krio do svog sudnjeg dana –
Jer, najzad, staza se vidi moja
Sva kao u priči ili umornom mozgu,
Koji je buncanja prepun, bolesti sasvima prosta.
Pitajući se –
„I upitam se gorko: – da li je sve varka,
Ili pretnja – senka jedne umrle duše?
Zaključak je ujedno i njegov odgovor samom sebi:
„Eh, neka niču trave po grobovima bivših,
Ja stazu svoju vidim do njenog kobnog cilja…
Sa okukama kobnim i stremljenjima smelim
Sa stanicama kratkim predumšiljaja bednih
Sa nevericom u se i u umorno kljuse,
Što nosi putnika jednog ka završetku staze,
Koja je ponegde hrapava do uzdaha plamenog,
Koja je ponegde strma, koja je ponegde spora.
Ja stazu svoju vidim do njenog kobnog kraja…“
Tako je pesnik Paun Petronijević sagledao svoju „stazu“, prepunu bola, izvesnu da se završi kobno po jedan mladi, nedosanjani život, proveden na čarobnom bregu sa kojeg je iznedrio najlepšu poeziju pišući rukom bele tajne, poverivši nam i ostavivši jedno svedočanstvo, kao najnežniji talas tuge za, kako je znao da kaže, nedorečenim.
http://zoricatijanicpoezijamisli.blogspot.rs/
