U svakom gradu postoji jedna takva kuća. Ona mora biti stara i trošna. Obično je sagrade na nekom brežuljku gde samuje poput nekog spomenika napuštena u svojoj monumentalnosti. Pomalo deluje zastrašujuće u noći, u maglenom jutru sablasno, a na mesečini romantično. Verujem da je voditi ljubav u njoj uzbudljivo. U fleševima koji zapljuskuju moje zenice dolaziš po mene i vodiš me za ruku. Cilj je opremiti je nečim što ne bi narušilo taj sklad napuštenosti.
Ona mora imati plave prozore jer ja želim da tvoje oči dobiju ponovo odsjaj mora kao onda kada smo se prvi put sreli na 11-om spratu, u maglenom ali ipak letnjem danu. Vremenom se sunce negde izgubilo iz tvog pogleda. Oči su postale zeleno sive. Dugo sam ronila dubinama tražeći razloge. Dno se nije naziralo. Da sam se bar tada zaustavila malo ispod površine. Mogla sam da se skrasim opuštena uz obalu, da ne zaranjam duboko. Ima nešto fascinirajuće u tim površima. Dubine utapaju a kad oči postanu severno more, ne postoji način da izroniš bez rana. Ispod tople površine ima mnogo mulja i trave u koju se zapleteš i na kraju utopiš.
Kuća je bila manja nego što sam mogla da pretpostavim. Tražeći najbolji kutak za rastanak hodali smo iz hodnika u drugi hodnik, shvativši da na samom kraju postoji samo jedna tamna prostorija u kojoj je vazduh ispunjen mirisom maslina i zelenog čaja. Učinila mi se idealna za beg od letnje kiše dvoje zaljubljenih ali to vreme je odavno već prošlo.
Na sredini sobe koja je bila opasana kamenim zidovima centralno mesto su zauzele dve stolice kao jedini enterijer, postavljene jedna nasuprot druge a mi pomalo zbunjeni prizorom oskudnosti nikako da sednemo. Ogledamo se u tišini kao jedinom utočištu spremni na izdaju strasti u saznanju da su rane jedino što ćemo u ovom trenutku podeliti.
Otimajući se u plimi koja nadolazi, izbacujući svu prljavštinu na obalu, nižem ogrlicu od bisernih perli da ukrasim izboran vrat. Naborani dekolte od spavanja na stomaku i romantičarskih snova u kojima se presipaju te iste perle pred pogledom plavih očiju koje su vremenom postale hladne nalazim da su plima i olujni vetar oblikovali obalu i stene na njoj.
Dozvolila sam sebi da me vežeš strahovima, odbiješ kao dim u tamnoj hladovini sobe ne otvarajući prozore, kako ne bi ušle zrake sunca jer maglena jutra zatvaraju puteve kojima dišemo. Put do kuće je otvoren ali ona ostaje prazna. Kuća koja se pretvorila u spomenik ruševina gde su uspomene uklonjene, stoje dve stolice kao porotnici čekajući da onaj ko je zadao više rana prvi prizna.
U svakom gradu sam zapamtila po jednu takvu kuću. Bilo je mnogo gradova koji su otkrili previše oskudnih fasada, kompromitovali se nepristojnim ponudama i suvišnim rečima. Preteran smeh, nakićene rečenice i dodiri koji ne priliče sofisticiranim pokretima dame. Ona očekuje poštovanje, a poštovanje distancu. Ona ne roni i ne uzvraća istim udarcima. Ne povređuje. Čeka. Ona čeka beskonačno, neprebrojivo i samujući ostaje. Na kamenom zidu ram bez slike. Vaza bez cveta. Kamen je podloga na kome bi radio neko ko ume da vaja ali prsti su ukočeni. Ramena se ne pokreću lako. Dve stolice na kojima sedimo jedno nasuprot drugoga, bez kafe na stočiću, zavese, troseda ili fotelje, regala od tanke bele iverice i sobne lampe da pojača svetlost. Bluz u noćnim satima razgaljuje. Ranjivi i ogoljeni kratkim rečenicama vodimo dijalog kojim se završava boravak u muzeju uspomena.
Pitala bih mnogo više ali se plašim da će te moja pitanja odvesti još dalje u potrebu da plutaš površinom. Odavno sam izronila bez daha i prespavala na obali kada me je on pronašao. Sada tražim način da ti objasnim da postoji ljubav. Bar mislim da je tako dok se ne uverim u suprotno, ali dopuštam sebi da se nadam.
Ne troše mi se reči. Čini mi se da se predugo opraštam od tebe. Pitao bi me mnogo više ali smišljaš način da me još više raniš ironičnim metaforama. Nisam nasela na to. Ranjen si jedino ti. Moja je ljubav na površini. U odjsjaju tih plavih očiju koje su me odvele u kuću nalazim ipak svoj mir. Dve trošne stolice u sobi bez zastora. On daje znak. Sada je spreman. Ne znam da li sam i ja. Ali otvaram plave prozore. Sunce ulazi. Prašina kao srebrna maglina meseca obasjava dan. Ono što želim jeste da te ispratim. Držiš me za ruku još nekoliko trenutaka. Ostajem s njim. On ima za mene oslonac. Nekoliko rečenica koje ću razumeti jer imaju tačku i zarez. Za početak mogu da postavim sto kojeg nema. Zadržaću još neko vreme osmeh. U sobu će ući miris lavande i bosiljka. Obojićemo zidove. Izabraću žute tonove. Ništa ne treba da me podseća na tebe. Ipak, voleo si miris citrusa.
Poezija je ponovo u modi: Monumentalnost trošnosti
