Razglednice sa putovanja su kratke ali ipak imaju mnogo toga skrivenog u sebi. Tih nekoliko srdačnih rečenica zargrilo bi najdraže umesto nas. Putovanja?! Hotelske sobe, apartmani ili stare kuće sa drvenim kapcima, na dijalektu – škurama. Bilo je različitih prozora koje sam otvorila budeći se u malim primorskim mestima, na ostrvima ali jedno krije tajnu iza plavih prozora. Istarske kamene kuće čuvaju drevne i one nešto novije tajne. Iako vekovima pružaju utočište ljudima koji dolaze u potragu za odmorom na suncu i u moru, sačuvale su svoju autentičnost. Plene i zovu da se vratiš oživljavajući sećanja na živopisni kolorit, splet boja pod suncem pomešan sa teksturom kamena. Ono što svemu daje završni pečat su kuće. Stare kamene kuće koje vekovima odolevaju buri i talasima mora. Obnavljaju se tajnama i hrane suncem. Mogla bih da ih nazovem – čuvarice tajni ili plave škrinje nezaborava ili nekako drugačije. Uspela bih već da pronađem odgovarajuće ime, samo kada bih imala vremena da predahnem i razmislim. Ovako se samo vrtim oko svoje osi hodajući ubrzano poput vremena koje bih da zaustavim. Mnogo je pogleda koji su me fascinirali nakon otvaranja starih škura. Ove plave imaju poseban zadatak – tajni. Nisu čak ni približno boje lavande već nekako baš plave. Pamte svaki uzdah, dodir i poljubac koji ih je zatvorio. Snagu vetra kojoj su odolele dok i sama nisam uspela da odolim toj struji koja me povukla u dubinu i još dublje vuče u vrtlog iz kojeg sam izašla izgubivši želju da se setim. Ona slatka vrtoglavica sa ukusom smokava. Ipak sad mislim na nas i opet se mučim razmišljajući i tražeći odgovore: zašto Emilio piše tom istom levom rukom i čak štaviše, ima isti osmeh koji ne bi trebao izazvati osmeh na mom licu ali se dešava? Ne mogu sprečiti sebe da mi nedostaješ. Ne mogu sprečiti plavokosog momka da me podseti na nas. Javljaš se u različitim oblicima nudeći čežnju Zato danima sedim pod starom smokvom udišući miris prošlosti u kojoj tražim odgovor i pišem svoje razglednice. Ranim jutrom obala je tiha. Poneki starosedilac tek zabaci mrežu. Većina trči ili šeta gaseći svoje nemire. Ja hodam polako i često zastajem kako bih zabeležila trenutke lepote odmarajući se na klupama duž obale maštajući o tome kako bi bilo da je sada tvoja ruka preko mog ramena, da ćeš odnekud naići, da nikad nisi ni odlazio, da je moglo biti drugačije, a nije…
Kupujem razglednice. Već od osam ujutro sve je otvoreno. Pokušavam da ne zvučim klasično ili staromodno potencirajući neke stare vrednosti koje smo prevazišli. Samo sam romantik koji je promašio mnogo puteva držeći se onog najmanje sigurnog. Zato ispisujem slova koja nekako idu nizbrdo.
Na svakoj piše isto: Srdačan pozdrav, nedostaješ, vraćam se brzo i još nekoliko naučenih učivih formi i fraza. Sve to stoji, naravno. Podeliti vreme s nekim ko ti znači sve – više je od blagoslova. Podeliti lepotu vremena, mirise, šetnju u zoru i galebova krik, muziku vetra i talase. Sada delimo misli znajući da postoje dva sveta u kojima se ipak i očito ne spajamo. Neko ih zove paralelni svetovi, a ja razdvojenošću. U jednoj tačci se ipak spajamo. Tu je sve dozvoljeno i moguće. U mislima. U njima je moguće pridržati vrata vetru i zatvotiti plave prozore. Iza njih živi ljubav. Skrivena i dobro čuvana. Luster koji je zanjihao vetar i miris naranči ispunio je prostor popravljajući raspoloženje novim nadama… Grad koji izranja iz uspomena i odlazi na spavanje zatvorivši plave škure na kamenoj kući sada je potpuno budan. Ne znam ko još živi u toj kući osim mog straha i strasti?! Ipak, u njoj ostajemo mi – trag našeg vremena koje smo zaustavili na trenutak i ukrali sudbini. Pišem ti posvetu ljubavi. Još sam uvek tvoja lady iako znam da ti više nije stalo. Ne znam kako će zvučati ali ti ćeš znati ono što ni sama nisam uspela da dokučim. Ti ćeš prepoznati ono što smo bili nekad i zaboraviti ovo što smo ili nismo sad. Odustali od borbe nosimo sećanja u kojima se volimo u jednom vrelom danu na izmaku leta. Uskoro će tvoj rođendan. Nisam pozvana. Ni ti nisi dobrodošao. Maska klauna i tri naranče koje će žongler ispustiti pokvariće dan. Tvoji su pozivi stizali kada sam najmanje mogla biti od pomoći. Nisam ti se našla. Ona je bila brža. Ne marim. Ionako oluja izbriše tragove.
Vreme nam ističe polako. Zatvaram plave škure i gasim svetla. Neka hrabriji nastave svoju igru na pozornici. Mi smo od naše borbe odavno odustali ostavivši ljubav da sama nosi svoje rane i usamljena čeka svoj beli brod. Misli, dodire i uzdahe čuvaće kamena kuća, kad zatvori svoje plave prozore i zaustavi korake u vremenu koje je igralo protiv nas… Ništa se tu više nije moglo… Ipak, meni ostaju dodiri povetarca, miris mora i mi. Naša slika u čežnji morske pučine, onda kad zatvorim oči, zatvaram i te plave škure…
