Mogu da biram svoj put. Sama. Slobodno i svojom voljom. Mogu da izaberem tišinu, da po njoj crtam kao po pesku, oblikujući reči koje želim ili ne želim da čujem. Dovoljno je da se isključim iz sveta, pa da izbegnem ružne reči, zatvorim oči, i sakrijem se od pogleda koji ne prijaju.
Do sada sam bila dostupna za mnoge, za priče koje me se tiču i ne tiču, dok za mene niko nije imao vremena. Znate li vi šta je tišina i kako se govori nemim usnama? Čini se, kao da se menjam u želji da se zaista i promenim. Baš kao što mogu da obrišem boje sa platna, mogu utišati rečenice. Tišina ne može da boli toliko kao muk duše koji nadrasta trenutak inata što se godinama gomila i tako u nedogled…
U mom svetu tišine živi jedan dečak. Ima plavu kosu. Njegove su oči poput neba. Ne razgovaram sa njim. Nas dvoje se osećamo. Čovek koji povremeno svrati u taj naš svet – samo je prolaznik koji se slučajno našao na putu našeg razumevanja.
Kako da prekinem taj začarani krug, kako da izađem kada hodam neprekidno u krug. Nije da me to čini nervoznom ali mi daje osećaj bespomoćnosti. Osećanja mi ne daju da krenem dalje, a toliko bih želela da promenim nešto.
Kako bi bilo da spakujem nekoliko prošlih života, ponešto u ranac, ponešto u džepove, pa sve one bivše koji su me zaboravili – otpišem, pustim neku muziku koja jedino meni nije dosadna i uputim se na mesto od kojeg svi zaziru. Krenem tako u pustinju svoje duše da iskreno razgovaramo nakon dugo vremena.
Znam da će mi teško otvoriti vrata ali upornost se uvek isplati. Istina, kod mene to više ne igra ali možda još ovaj put. Ponudiću joj čašu vode zakiseljenu limunom i posoljenim borovnicama, samo da mi proda iluziju. Čak ću joj ponuditi i da je povedem sa sobom na putovanje. Možda se podseti nekih malih sitnih stvari koje su činile da se oseća srećnom. Na tom putu srećem živi kič života, upravo tih bivših koji su se kleli da je ljubav sveta ne verujući u sudbinu. Onih bivših čija je sklonost literaturi bila izuzetak ali su pošli nekim drugim putevima birajući prohodnije staze. A meni ni danas nije žao što nisam molila onaj jedan bod koji mi je falio za odličan prosek, samouvereno pretenciozna da mi neće trebati, baš kao što mi ni sada ne treba da se udvaram gorima od sebe samo zato što sede na nekim kupljenim mestima, plaćenim tuđim znojem. Ja ne kupujem, niti se prodajem. Poklanjam onima kojima osetim dušu. Možda se neko i uhvati u moju mrežu od snova ali najčešće to bivam sama.
I tako ovih dana pakujem sve rečenice koje mi je napisala Darija, ona ista Darija koju sam povela sa sobom da mi pravi društvo, jedva je nateravši da krenemo na putovanje vozom, baš onim sa perona ili kolodvora. Svejedno je kako ću to reći, jer nekad smo čekali vozove na kolodvorima i stizali vlakovima na perone. Sada ne želim da pazim kako ću to izgovoriti. Znam da mi srce ne mrzi. Istina da baš nije sposobno za neku veliku ljubav ali nikad se ne zna.
Pakujem sve ono što mi je ponudila svojom iskrenošću ali i sposobnošću da se isključi iz ovdašnjeg sveta, utone u svoju dimenziju postojanja i poimanja. Sve ono što je magija putovanja; otkrivanje, radoznalost i strah od svakodenvnice moglo bi je nagovoriti da krenemo zajedno.
Otkako znam za sebe, putujem. Ako izračunam, više sam dana provela putujući ili ploveći, nego hodajući. Moje su destinacije unutrašnjost zemlje, iz topline u hladnoću i obratno. Ono što najviše pamtim, putovanja su vozom. Stanice male i rustične. Putuju sa mnom i likovi koje pamtim. Posmatram parove, rastanke, sastanke, razgovore. Seoska učiteljica u odelu od sivog tvida, podsećajući na gospođicu iz Engleske, najviše po manirima, po načinu na koji sedi, odmotava čokoladicu, uzima sitne zlogaje, i naposletku vraća tu istu čokoladicu u torbu, crnu lakovanu, kakvu je moja baka nosila. Na ruci zlatan sat sa crnom narukvicom. Zpamatila sam i cipele koje se savršeno uklapaju u sliku devojke sa gustom smeđom kosom i diskretnom šminkom. Izašla je negde blizu Bihaća. Nisam sigurna. Možda je bio i Bosanski Novi ili Gornji Vakuf. Možda je neko čekao ali bih to morala da izmislim. Dugi su sati putovanja. Ljudi ulaze i izlaze, specifični po načinu hoda, izrazu lica, garderobi. Ponekad neki ostave utisak, oni koje i nakon trideset godina zapamtiš i o njima pišeš.
Pričam o tome Dariji, ali ona je isključila svoje baterije. Ne želi da sluša nostalgičnu patetiku, sad već sredovečne romantične luzerke. Kad putujem, mogu da budem bilo ko, mogu da se pretvaram kako dolazim iz nekog drugog grada, da imam drugo zanimanje, da volim drugu hranu, da imam nekog ko me čeka. Svaki je put mala uloga. Na svakom ponovo odrastem. Drugačiji smo, a opet mi se čini da smo osetljiviji, povredljivi, vezujući se za stvari kao da su ljudi, grčevito se držeći uspomena, čeznući za povratkom u vreme kada smo se radovali sitnicama i u vreme kada su neki ljudi koje smo voleli bili uz nas. Neumitnost koja plaši donosi tragove vremena. Bezobrzirno ih zarezuje na licu i stvarima. Jedino se priroda obnavlja redovno i rastu nove grane na starim stablima. Čovek se lako pretvori u hrastovu koru, a njegov život u putovanje koje se približava kraju. Ostaju fotografije. Tek na njima vidiš svoju odvojenost od suštine.
Bar na tim putovanjima možeš da izbegneš rutinu svakodnevnice. Zato i ne volim trenutak u kojem se zaustavlja putovanje. Sve biva isto. Zarobljena sloboda koja je tek privid, a zapravo smo locirani na mapi, krećući se kontrolisano, buljeći u telefon sa kojeg se smeši „Dobar dan tugo“ više od bilo koje otuđenosti. Pitam se, kako izaći iz to začaranog kruga u kojem nam pozitivna psihologija nudi odgovor na svaki problem, a ljudi nikad nisu bili tužniji, bolesniji i usamljeniji i to sa po hiljadu prijatelja.
Zato putujem. Volim da se nadam nečemu. Bar razbijam rutinu na svoj način. Žurim, ne želeći da propustim onaj poslednji autobus za predgrađe, jer hoću da se podsetim kako izgleda noć puna zvezda na brisanom prostoru, umesto što ih tražim između usamljenih solitera. Možda mi mlad mesec usliši želju – samo ako budem imala hrabrosti da je poželim.
(iz odlomka romana „Darijin svet tišine“ Zorice Tijanić)
http://zoricatijanicpoezijamisli.blogspot.rs/
