U poslednjih dvadesetak godina kod nas je pisanje haiku poezije doživelo svoj procvat. Spomenuću samo festival haiku poezije u Odžacima koji se održava već 28 godina.
Značajno mesto među poklonicima i piscima ove kratke japanske poetske forme koju karakteriše metrička shema od 5 – 7 – 5 slogova zauzima i Zorka Čordašević. Njene tri knjige haiku poezije “Breze u zavičaju“, “Dječak i svitac“ i “Zvona u daljini“ predstavljaju značajan iskorak u savladavanju i osvajanju novih poetskih prostora i dimenzija u ovoj minijaturnoj i izuzetno zahtevnoj formi koja se sastoji od samo tri stiha.
U svojoj prvoj knjizi Zorka Čordašević je vrlo raznovrsna. Pored prirode koja je najčešća tema haiku pesnika uopšte, ona često svojim trostihom ovekovečuje prizore iz svakodnevnog života sela (berba i drugi poljski radovi). Pri tom ne zaboravlja ni svoje rodno selo: “Semberski dragulj/na maloj rijeci./Moj Modran blista.“
Od spoljašnje, slogovne forme, od koje ponekad odstupaju mnogi pisci haiku poezije, pa i Zorka Čordašević, mnogo je važnija sama suština ove poezije koja ona neguje. Tu nailazimo na čitavu paletu ljudske topline, emocija i ljubavi prema svetu u životu. Ova emocionalna strana Zorkinih haiku pesama predstavlja na izvestan način i njen emocionalni stav koji je njen životni pokretač – a to je ljubav prema bližnjima, prirodi i svetu.
Još jedna od bitnih osobina haiku poezije je takozvani kireji ili sečenje reči, koji se obično pojavljuje na kraju jednog od stihova, što ćemo ilustrovati nekim od Zorkinih haikua s tim što bih dodao da ovde nije u pitanju samo sečenje reči, već promena, kontrast u odnosu na ostale stihove haikua koji ovoj minijaturnoj pesničkoj formi daje jednu veliku dodatnu vrednost.
“Kamen međaš/još od prošle godine/leži oboren“. Ovaj haiku je, inače, vrlo ilustrativan. On u sebi oslikava neka od pravila haikua kojih se pesnici mogu, ali i ne moraju pridržavati. Haiku je po pravilu poezija koja nema temporalnost, što znači da označava ovde i sada. Znači, pesnikinja je vizuelno, ili u svojoj pesničkoj viziji ugledala kamen međaš. Drugi stih već nagoveštava temporalnost. Tokom vremena, ono što je trebalo da traje kao neka vrsta garanta, čvrstine, pa čak i pravne sigurnosti, leži oboreno. Da li protokom vremena ili ljudskom rukom – to je na čitaocu da pretpostavi – a znajući kako to biva sa međama kod nas – možemo pretpostaviti da je u pitanju ljudska ruka. Ovaj haiku oslikava još jednu važnu osobinu haikua (mada postoji i dosta odstupanja) to je statičnost odnosno opis stanja. Tu dolazi do ranije napomenutog sečenja koje se sastoji u kontrastu najčešće između prva dva stiha i trećeg stiha, koji može biti semantičke prirode, ali su još uspešniji oni kontrasti koji vode i upućuju čitaoca ka refleksiji. Upravo ta pretpostavka koju sam maločas naveo, predstavlja refleksivnu, ponekad meditativnu ili nenametljivo filozofsku nadgradnju (sve u zavisnosti od karaktera i visine dometa haikua) koja sam haiku podiže na jedan viši vrednosni nivo.
Važno je istaći da su druga i treća knjiga haiku poezije Zorke Čordašević prevedene na nemački i engleski što bitno povećava stepen komunikacije sa, da tako kažem, “svetskom haiku porodicom“, odnosno sa ostalim haiku pesnicima i proučavaocima ove poetske vrste.
Kao plod dugogodišnjeg stvaralaštva i predanosti ovoj pesničkoj formi nisu izostale ni nagrade i pohvale koje je Zorka dobila a među najznačajnijima su: “Zvona u daljini“ su nagrađena Zlatnom plaketom Saveza srpske dijaspore Slovenije. Takođe je dobila pohvalu na svetskom konkursu haiku poezije “Lotos“ a zastupljena je i u više svetskih antologija haiku poezije.
