Scena ista, gotovo svaki put. Mesto i vreme nisu ni bitni, radnja je važna. Dečko i devojka pokušavaju da uspostave kontakt… Akcija !!!
…I mi se tako gledamo… I gledamo… I još se gledamo… Malo skrenemo pogled… Možda se neko nasmeši… Možda i ne… Ponovo se gledamo… Prošla je čitava večnost… Omatorila sam bar pet godina… Ispale su mi oči, ali ne zbog toga što je on toliko lep, već od silnog gledanja bez poente… I celo veče prođe u međusobnom gledaju, a sada je vreme da neko krene kući…
Rez!!!!
Mislim se, čoveče, ovo je sve samo ne akcija!! Ja pokušavam da napravim nešto zanimljivo, scenario mi je odličan, ali ovi glumci mi ne dozvoljavaju da režiram neki dobar film, nikako. Totalno su pasivni. Pa moja baba bi bolje nastupila.
Šta se to zbiva? Gde je, kog đavola, nestalo muvanje?! A, šta i ja postavljam glupo pitanje, koje može imati samo još gluplji odgovor. Pa, izgubilo se negde usput među silnim pokušajima da se isprate novi trendovi ponašanja. Sakrilo se iza profila socijalnih mreža, dvosmislenih SMS poruka i varljivih svetala disko klubova. Izgubilo je i ono malo značaja, hrabrosti i originalnosti što je imalo. Jednostavno otišlo je linijom manjeg otpora. Nema više spontanih upoznavanja, prilaženja bez blama, zvanja telefonom, čekanja ispred zgrade …. Javlja se tek poneko drugarsko provodadžisanje, i to vrlo često neuspelo.
Da vam se poverim, jer poznato je da stranci najbolje slušaju. Fali mi ono old school muvanje. Bez izlizanih fora i lažnih namera. Ono kada Frajer (obavezno sa velikim početnim F, iz poštovanja), u pravom smislu te reči, samopouzdan, ali ne i pun sebe, sa vrata pikira baš Vas, a onda vidi da bacate pogled u njegovom pravcu i priđe, bez razmišljanja da li ćete ga odbiti, iskreno želi da se bolje upoznate, da mu date svoj broj telefona, da izađete sa njim na sastanak On ne mari za pravilo ‘zvanje posle tri dana’, zove odmah, jer želi da Vi vidite da mu je stalo, a ujedno poštuje Vas i Vaše vreme. Izlazite, nije ni važno gde, on Vam otvara vrata, pridržava kaput, izvlači stolicu. On je izuzetno pažljiv i duhovit, vi se smejete celo veče, osećate se kao prava Dama, što i zaslužujete. Na kraju Vas prati kući i kaže da bi želeo ponovo da Vas vidi. I to je to. Zvaćemo ga ‘Dečko od Manira’. Da se ja pitam to bi mu bila titula, nešto kao Vojvoda od Jorka.
Tužno je što većina razmišlja na isti način: Zašto rizikovati i biti ponižen i odbijen? Zašto sebe blamirati i mučiti, kada jednostavno možete imati nekog ko vam se nudi? Možda niste srećni sa tom osobom, i shvatate da baš i nije za Vas, ali nema veze, pa naviknućete se. Živ se čovek na sve navikne, zar ne? Ja kažem da je to život za kukavice. Takvi ljudi nikada neće biti srećni. Oni su samo sigurni, ušuškani. Oni misle da je to sreća, jer je nikada stvarno nisu osetili. Nema rizika, nema grešaka, nema promene, nema uspeha, nema sreće. Ravna crta.
Ne znam za vas, ali ja ne želim da živim sigurno i ušuškano pored osobe na koju sam navikla. Želim da budem zaljubljena, srećna i voljena. Neću da se zadovoljavam bilo čime. Želim da budem tri metra iznad neba, a ne ni na nebu ni na zemlji. Duboko verujem da pravi dzentlmeni još uvek postoje, iako u manjini. Ne želim da me neko iznenadi svojim manirima, jer je to danas retkost. Želim da to bude u njegovoj prirodi
. Zato ja čekam Kralja, a pijunima ne dajem čak ni lažnu nadu.
A vi, drage dame, manite se konja i (na)skakača. Nemojte da slušate kad Vam kažu da spustite kriterijume. Nisu u pravu, jer sve i da hoćete, ne možete pucati na visoko. Vi ste već visoko. Samo tražite ono što zaslužujete i daće vam se
