Dragi moji,
na poziv urednika pridružila sam se timu ovih kvalitetnih ljudi,da svojim pisanjem ostavim trag u ovom svetu. Pre pristanka, razmišljala sam o čemu pisati, šta prvo reći, na šta skrenuti pažnju,u svetu gde imamo previše svega i čini mi se nemamo skoro ničega. I onda mi je sinulo da je upravo to prva tema. Koliko smo IN u ljudsim odnosima?
Čini mi se da su nas preplavili tekstovi o samopoštovanju, samoljubavi, samo…. I nemam ništa protiv njih, naprotiv, baviću se uskoro i o njima, ali u toj beskrajnoj potrebi da zavolimo i prihvatimo sebe, zaboravili smo da volimo, poštujemo i prihvatamo druge ljude koji isto imaju pravo na sve to.
Koliko smo spremni da saslušamo druge ljude? Koliko smo spremni da im pomognemo?
Juče, odvodeći sestričinu u vrtic, primetila sam jedno dete iz njene grupe koje umesto ranca, nosi kesu. Običnu kesu. I zapitala sam vaspitačicu zašto nešto nije urađeno povodom tog. Da li je moguće da smo kao društvo postali toliko slepi da nismo sposobni da deci,najdragocenijim bićima u našem okruženju pritrčimo u pomoć? Da li je za taj jedan ranac bilo potrebno da se oformi stručna grupa, tim,kako god, da se dogovara da li treba ili ne donirati novac? Kada smo izgubili moć trenutnog delovanja?
Znam da ovakvih primera ima mnogo, znam da ne možemo potpuno ispuniti želju svakog deteta,ali da li ste spremni da bar pojedniačnim gestom danas učinite nekoga srećnim? Šta vas sprečava u tom da se osmehnete nekom na ulici, kupite ranac najsiromašnijem detetu u vašoj okolini, ustanete u prevozu starijoj osobi?
A ako već sve to radite, onda je to prvi korak rada na sebi. Biti ljubazan. Biti IN. Biti ČOVEK.
Ljubi vas i grli Milena.
