Izdavačka delatnost kompanije „Darkwood“ je prevelika da se kasvetno popiše u jednoj rečenici, ili pak jednom pasusu. Pored donošenja noviteta na polju italijanskih i francuskih stripova, nastavili su tradiciju uvođenja Marvel i DC izdanja započetu od strane drugih izdavača (Beli Put, Čarobna Knjiga, Phoenix Press), a potegli su na balkansko tržište bez pogovora najpoznatije mange trenutno na svetu („Naruto“, „One Piece“ i „Napad titana“). Doduše pravi, gotovo nepomenut dragulj Darkvudovaca jeste njihova posvećenost domaćem stripu. Četiri – za sada – integralolika reprint izdanja „Yu Tarzana“, jedan poveći integral „Kobre“, definitivno izdanje odavno početog i nažalost ne odavno i završenog strip epa „Čuvari zaboravljenog vremena“, sveukupno za veliku pohvalu. Doduše, za razliku od ostalih edicija, ova gotovo da najviše puca na nostalgiju. I „Tarzan“ i „Kobra“ su potekli iz najbogatijeg doba srpskog i uopšte jugoslovenskog stripa. „Čuvari“ su samo novi utoliko što su opskurni publici, što nemaju momentum kod mladih fanova, a starije ne interesuju. I tu se „Vizilsan: Kristal plavog zeca – I deo“ izdvaja. Ovaj strip je nov (dobro, ne sasvim, s obzirom da ga je autor kreirao godinama pre izdavanja), ne juri nostalgičare, već se predstavlja takav kakav je, na milost i nemilost publike.
Već je poznato da je izdavačka klima za domaću radinost na polju devete umetnosti surova da surovija ne može da bude. Izgleda kao da jedino novinski karikaturalni strip donosi zaradu. Albumi ili moraju da izlaze sporijim tempom („Vekovnici“ i njegov spin-off „Beskrvni“), ili sporadično po jedan godišnje, dva maksimalno („Korporativni pandemonijum“ ili gotovo bilo koje izdanje izdavača „Komiko“), a stripovi na kioscima preživljavaju mahom ako su lokalizovani na uže područje („Zabava za celu porodicu“). I naravno, nije svaki domaći strip dovoljno kvalitetan da preživi tu prvu preponu i preskoči drugu, zvanu popularnost. „Ljubazni leševi“ su u tome debelo uspeli, ali su tek jedan primer od možda tri-četiri svezajedno, barem na našim prostorima. Sve to uzev u (bez)obzir, svaka dobrostojeća kuća bi izbegavala ulaganje makar minimalnih sredstava u trud zvani promocija novog domaćeg dela. No, „Darkwood“ to ovde nije učinio. Spolja koliko i iznutra, „Vizilsan“ izgleda tehnički besprekorno. Tvrdokoričen je, u većem formatu od A4, na masnom papiru, u punom koloru od korice do korice, sa skromnim tiražem od 500 primeraka. Za domaće uslove, ovo je premija. Ali fizička estetika stripa nije sve, te treba ući u priču.
Ovaj strip Marka Markovića najbolje opisuje engleska reč „world-building“. Na primeru kreatora video igara, umetnik mora da osmisli ne samo likove i situacije, već i čitav jedan svet, jedan mikrokosmos u kome čitalac slobodno upražnjava eskapizam. Vizilsan (svet unutar stripa, ne sam naslov istog) je upravo jedan takav mikrokosmos. Pet kontinenata, svaki sa svojim komplikovanim istorijatom i komplikovanijom sadašnjicom. Naravno, pod gradnju svetova spada i sastav ljudi. Vizilsan je planeta utopljena u epsku fantastiku prožetu polusteampunk estetikom i post-apokaliptičnom naučnom fantastikom. Zato postoje zmajevi pored parnih mašina. Zato postoje borilačke veštine pored motorizovanih vozila. Zato se narod oblači u gotovo srednjevekovnu odeždu i pored oružja koje deluje napredno i za današnje standarde. Zato ljudi koriste džinovske kornjače kao borbene mašine pored vrlo postojećih letećih. Zato i pored debelog napretka u nauci, ekonomiji i tehnokratiji i dalje postoje područja odevena u veo misterije i mistike. Konačni element ovog građenja su narodi i narodnosti ovog sveta. Antropomorfne životinje i prosečni ljudi, sve same dvonožne mačke, kučići, zečevi, jarčevi i ostali stanovnici farmskih i štalaonih predela. Čak i sami kontinenti izgledaju kao usnule ili aktivne živuljke.
Naravno, predeo nije ništa bez miljenja sićušnih likova po njemu. A teško je navesti koji likovi su više centar pažnje naspram drugih. Tu imamo kaitskog ratnika Zlatnog, viteza od Makande, i njegovu nadređenu, vojvotkinju od Makande zvanu Teada. Zajedno imaju zadatak da otkupe skupi artefakat od sumnjičavog naroda. Pošto im je potreban neko kome mogu da veruju, Zlatni se obraća kapetanu Mil-Anu, prekaljenom morskom vuku sa podjednako vučjačkom posadom. U sklopu te posade je i naizgled bahati mladić Marijus, koji je, kako se kasnije saznaje u priči, potomak porodice čuvara bele magije matore koliko i sami kontinenti. Vojvotkinju Teu sreće izvesni Kataniki Togi, izbeglica iz Majerna i jedan od voždova bune u oblasti Dagatana zvanoj BelFast. Da, imena su konfuzna i van konteksta ne znače ništa dok se ne upozna svet Vizilsan unutar „Vizilsana“. No, digresije po strani, čovek s kim Teada i Togi posluju je Kort, jedan od najsvežije dvojice begunaca iz Majerna koji ima traženi gem/artefakt za prodaju i kojeg juri narednica zvana Kar-Ma. Sa druge strane, posadu napadaju samuraji iz potaje, predvođeni samurajkom Bel, samo da bi kasnije udružili snage. A opet, Togija i Teadu napada Ekis Voj, general u službi majernškog vojvode O’Titija, na kojeg je pre par dana unutar priče izvršen atentat s kobnim ishodom. A opet, cela ujdurma, cela ova priča, se mota oko mekgafina zvanog gem koji je deo takozvanog ulim štapa. Taj gem je eponimni kristal plavog zeca od Taba, misteriozne figure koja se pojavljuje u sklopu pripovetke usred stripa, i koja dejstvuje flešbek unutar te pripovetke. Iako ovo izgleda pomalo rogobatno (poput nabrajanja događanja u gornjem pasusu), ova tehnika fino deluje u naraciji. Kao implodirajuća sekvenca događaja. Gem je bitan zato što dozvoljava korisniku da vidi u budućnost, a uz štap ima i dodatnih sposobnosti.
Da, ovaj strip, i pored sigurno polovine nenavedenog materijala i likova, curi ne jednom, već gomilom priča. Svaka sa potencijalom za odlične ogranke.
Prva fina smernica bi bila priča Bel i njene bande, kako su se sastali, kako deluju. Isti ovaj šablon može da se primeni i na posadu broda „Fijesta“, tome kako ih je kapetan Mil-an okupljao, zašto baš njih, itd. Od same posade, Marijus ima najviše potencijala za dalji, čak udaljeniji razvoj. Odnos Teade i Zlatnog je takođe važan znak pitanja. Da li ima tu još nečega sem privrženosti, da li su bliski na ovaj ili onaj drugi način od predstavljenog, kakva je ona kao vladar, a kakva kao borac, kakav je on kao vitez, a kakav kao podrška. Priča narednice Kar-me kao nepoštovanog oficira i isfrustrirane individue isto ima plodno tle za rast. Kraljevi i ratnici iz pripovedaka i flešbekova takođe. Kao i dve samurajke dame Vega i Sanve, pa i njihova matora, proračunata kraljica Hera, ranije nepomenute ovde u tekstu. Pa čak i plavi zec, bukvalno Mediv ovog univerzuma, zavređuje barem kriptičnu priču o sopstvenom poreklu.
Dati likovi, naravno, vuku inspiraciju sa svih strana, pogotovo vizuelno. Svako je ili odeven u srednjevekovni oklop, poput vojnika iz flešbekova, ili arabljansku odeždu, kao gusari i oskudno odevena Teada, ili pak futurističku opremu poput Kar-me i njenih nadređenih i podređenih. Mitološka podloga je takođe jaka (konkretno grčka i opet arabljanska,sa daškom hrišćanske tradicije), a dijalozi taman toliko smireni da ne budu preglasni, a glasni da ne budu pretihi. Razlike između rasa su, pak, evidentne. Čak je i font u balončićima različit između ljudskih i neljudskih bića.
Uvod u jednu veću priču upravo ovakav treba da bude. „Vizilsan“ podseća na dela Tolkina i Martina po svom istoriografskom sastavu, sa spektaklom prvog i intrigama drugog pisca. Tu je i pregršt drugih inspirativnih izvora koje vredi uloviti pri čitanju stripa, a kako je situacija domaćih stripova, kao što je ranije navedeno, jako loša, sigurno će ga biti na lageru za nabavljanje i potražnju ovih mini-omaža, i takođe za sam akt čitanja. Naravno, ovo je samo prvi deo priče, te je sve započeto i ništa se ne rešava. Ostaje na Markoviću da je skonča, i to samo onako kako on može – izvanrednim slikarskim pristupom crtežu, detaljnim opisima naroda, likova i okoline, dinamičnim koliko i statičnim kadrovima kada i ako zatreba, pa i suptilnim, gotovo neprimetnim humorom.
Plavi zec je uvideo budućnost „Vizilsana“. Šta je prorekao – zavisi od sveta izvan Vizilsana koliko i „Vizilsana“.
