S jeseni, pokraj starog luga
Stajali smo nepomični.
Tada… Baš tada si rekao,
Da je tvoja ruka isuviše mala
Da me zaštiti od kiše.
I kao da te gledam sada
Sa tamnozelenom vindjakom
Otišao si zabranjenim stazama vremeplova
Dugim hiljadama svjetlosnih godina.
A ko je rekao da se zelim skriti kiši,
Da želim… Uzela bih kišobran
ili skrojila kabanicu …
Pa makar bila od posutog šumskog lišća.
A ne… Kiša je bila savršen alibi
Za činjenje tvoje.
Bez ijednog svjedoka…
Sem mene… A znaš…
Nekako ja volim kišu.
Nebitno sjedim li sama na stijeni
Poput male gusjenice… one kišne
Ili stojim nepomično ispred zida plača.
Kiša mi je danonoćna saputnica
Sapuće mi na uho d-mol violine
Sliva se slana po slatkoj kapi.
I ujedinjene sa suzom iz oka igraju tango.
Valjda je to tako…
U fizici raznoimeni se privlače… A u životu…
Prijatelju i ne bas …
Ne rekoh ti razliku izmedju tebe i kiše,
Ona nije nikad rekla da će se vratiti
A suze mi briše kad jesen magle sviju
Katkad i u maju dok djurdjevak miriše
Čas je ima, čas nema više.
Ali navikla sam, a navika je čudna stvar…
A ti si izustio čekaj me.
E u tome je razlika izmedju tebe I nje
Da sam njenu kap čekala kao tvoje dolazeće korake
Bila bih poput pustinje.
Ovako i sa kišom i bez kiše
Ne brojim stope onog
Koga nema, čiji trag ne postoji više
