Znam joj boju oka, krugove na jagodicama prsta kažiprsta, toplinu njene kože, dodira, pogleda. Znam šta voli, čemu se raduje, kako misli, o čemu razmišlja. Znam i šta ne voli, čemu se ne raduje, o čemu ne razmišlja. Znam na kojoj temperaturi svlači majcu, a na kojoj oblači. Znam tu lutku, u dušu.
Nego, imaju li lutke dušu? Prolazio sam često kraj izloga i gledao neobučene ili obučene lutke. Savršeno izvajano telo. Samo čovek da poželi i ništa više. Čista plastika.
Da, poželeo sam je. A nije bila čista plastika. A poželela je i ona mene. Neplastično reći – poljubili smo se. Lutka i ja.
Jednom, dva puta, više puta. Ma, ljubili smo se stalno, uvek, non-stop. Što smo se više ljubili, sve je bilo slađe i sve više, uporedo, želeo sam da osetim dušu. Nadao sam se da ću sledećim poljupcem osetiti taj nedostajući deo, tražio sam ga i tražio – ljubio i ljubio…sve dok to, plastično rečeno, nije postalo mehanički. Posao. A onda sam shvatio da radim posao koji ima malo izgleda za upeh, a moje usne su se potrošile, izlizale…
I sada, kada prođem pored izloga, zapitam se:
– Imaju li lutke dušu?
