Jeste li ikada naišli na strip koji ima mali milion verzija, a tek treba da dobije dodatni mali milion? Iskreno, ja nisam. Znam da se rade rimejkovi nekih stripova (jedan je skoro izašao; neću da naglašavam, znate koji) ali nikada do sada nisam naleteo na tvrdokoričeno, visokokvalitetno izdanje koje treba da dobije em reprintove, em nekoliko drugih izdanja sa značajnim promenama. Zvuči bizarno, mahom zato što jeste, ali nije bez razloga. Bizarnije je to što je izdavač datog stripa jedna univerzitetska biblioteka, kao i to što je adaptacija pisanih dela jednog od naših najpoznatijih pisaca, te je uz sve ovo i delo koje se koristi u edukativne svrhe.
Strip o kome govorim jeste „Stripovijetke po motivima Petra Kočića“ i tokom teksta kratim ovaj naslov samo na „Stripovijetke“. Izdavač je JU Narodna i univerzitetska biblioteka Republike Srpske, a distributer i saradnik je udruženje „Deveta dimenzija“, udruženje sa kojim lično sarađujem već godinama unazad (familija smo po „Parabellumu“). Izdanje je dvojezično, što nije novitet na našim prostorima. Nekoliko projekata (na pamet mi padaju „Volvox“, „Humanoidi i kretenoidi“ i neka izdanja „Elektrike“ iz Pančeva) je pičilo na srpskom i engleskom paralelno. Ili, da se tačnije izrazim, išlo je sa „titlovima“. Šta to znači? Pa, ako je strip u originalu na srpskom, pri samom dnu table stoji tekst koji najčešće izgleda ovako: broj kadra, preveden dijalog, tačka-zarez, pa opet nanovo. Biću iskren, ovakav fusnota-prevod ume malo da bode oči. Samim tim, izdanje nije onda baš „dvojezično“ u pravom smislu te reči, no nema veze. Ovo izdanje je propisno dvojezično, a izdavač je to rešio na način koji je i srpskim i hrvatskim stripadžijama poznat, a to je flipbook sistem. Opet navodim par primera. Sa naše strane tu su „Generacija Tesla“ i „Borci sumraka“. Prvih 4-5 epizoda je izdavano tako što su oba stripa bila zapravo jedno izdanje, ali ga okreneš naopako kad pročitaš prvi da bi pročitao drugi. U Hrvatskoj je tako izdavan „Ultimate Marvel“ gde su čitaoci imali i Spajdija i Iks-Ljude u jednoj sveščici, prvo od izdavača „LMInformatika“ te onda „Bookglobe“. I naravno, ni giganti u svetu stripa nisu imuni na ovakav sistem izdavanja. „Image“ je devedesetih izdavao maltene sve svoje serijale na ovaj način, barem u početku.
No dosta sam trošio reči na spoljne primere. Na koji način se dupliraju „Stripovijetke“? Pa, na taj način da je s jedne strane strip na srpskom, a sa druge isti taj strip, samo na drugom jeziku. O tome ćemo nešto kasnije.
„Stripovijetke“ su adaptacija književnih dela. Samim tim, neće da imaju „scenaristu“ u pravom smislu te reči, zato što su autori teksta samo adaptori (i da, to je termin, adaptor; znam da zvuči elektronski, ali drugojačijih varijanti ne nađoh). Odmah da naglasim, posao adaptora nije nimalo lak. Treba pohvatati „šta je pisac hteo da kaže“ – u stripu je to još i bukvalno, zbog same vizuelne prirode medijuma – i držati se strogo navedenih pravila date priče. Primera radi, ako hoćete da adaptirate „Zonu Zamfirovu“ u strip, ne možete da smeštate Zonu, Vasku, Maneta i Manulaća u korsete ili čisto crne jednodelne pidžame. Ne, to treba da bude narodna nošnja sa Juga Srbije u to vreme. Malo slobode je dozvoljeno (poput lika kojeg glumi Nikola Đuričko u filmskoj adaptaciji, a koji nije u knjizi) ali je i to pitanje količine i korisnosti po samu priču.
No, natrag na Kočića. U sklopu albuma „Stripovijetke“ su pet strip-priča, adaptacije pet najprepoznatljivijih dela ovog spisatelja. Od dotičnih sam lično bio upoznat samo sa dva. „Jazavca“ sam znao iako ga nisam čitao, a „Jablan“ nam je krasio čitanke pozne osnovne škole, a nije ni velika priča pa se čitala ko od šale. Ostale priče adaptirane u ovom albumu su „Kroz maglu“, „Mrguda“ i „Grob slatke duše“. Izdanje koje ja posedujem ima šezdeset tabli stripa (i još šezdeset na drugom jeziku) i od toga su samo dva stripa – „Jablan“ i „Kroz maglu“ u boji. Milan Mladić je kao kompletan autor adaptirao te uvodne priče u boji, dok je Predrag Ikonić (za nas prijatelje i saborce po stripu Peđa Slavni) potpuni autor „Mrgude“ i „Groba slatke duše“. Oba autora su na ravne časti podelili crtež najzahtevnije adaptacije, „Jazavca“…
Tri tačke na kraju prethodnog pasusa su uvod u komplikovanu priču „Stripovijetki“. Naime, izdanje koje ja imam nije potpuno u boji i, da zlo bude gore, da zlo bude ono, baš gore, to je varijanta gde se Narodna i univerzitetska biblioteka rešila da za upisivanje teksta koristi font Comic Sans. Rekao sam ovo ranije, reći ću ponovo. Ovaj font je smegma za stripove. Ovaj font prosto treba zaobilaziti kao da je zaraza antraksa. I nisam jedini koji to misli, daleko od toga. Štaviše, i sami autori „Stripovijetki“ su kritikovali odluku da se ovaj font koristi. Na sreću, jedno od mnogih budućih izdanja je ispravilo dotičnu grešku, na veliku sreću svih prisutnih, pa i svih odsutnih.
Ne rekoh li ja da su tri tačke samo uvod? Pa, treba naglasiti da su buduća izdanja dobila kolor-varijante i preostala tri stripa. „Jazavca“ i „Grob“ je kolorisao Milan Mladić, ali je „Mrguda“ interesantna anomalija. Naime, posao unošenja kolora preuzeo je slikar Miroslav Miki Govedarica. Samim tim, „Mrguda“ dobija karakterističniji izgled od ostalih stripova u ovoj zbirci. Međutim, nije puna kolor-varijanta jedino što se „inovira“ u „Stripovijetkama“. Naime, ljudi iza „Devede dimenzije“ i Narodne i univerzitetske biblioteke uveliko rade na još (najmanje!) tri dvojezične varijante albuma. Trenutna, ova koju ja posedujem, je na srpskom i ruskom. Sledi verzija na srpskom i nemačkom, te srpskom i francuskom, a posle prilično egzotična varijanta na srpskom i kineskom. Za potrebe tog konkretnog izdanja autori su morali da prošire „Jazavca“ za još dvanaest tabli zbog Kočićevog zahtevnog dijaloga koji je taman za pozorište, ali ne previše adekvatan za strip. Dakle samo tu imamo najmanje tri reprinta, samo sa žestoko izmenjenim sadržajem. Ponavljam, ovo se retko kada dešava u balkanskom stripu, te me iskreno interesuje kuda će da ide ovaj eksperiment.
A tamo gde je do sada išao, deluje kao da mu nema stajanja. Naime, „Stripovijetke“ su imale prvo premijeru u Rusiji. Ako je verovati izvorima odonud, rasprodao se do te mere da im je falio tek jedan primerak. Nažalost, neki Rus ili neka Ruskinja su ostali bez simpatičnog albuma sa jazavcem u narodnoj nošnji. A kad smo već kod ilustracije na naslovnoj, ona je delo Milana Mladića i tačno se vidi koliko je ljubavi uneto u nju. A sam naslov stripa? Zahvalite Predragu Ikoniću. Čovek je vazda imao simpatija prema dobroj igri reči, te nije ni čudo što se jedna provukla i kao naslov jednog kapitalnog dela. Naravno, ne treba zaobići ni Zorana Pejića, od milošte nama prijateljima znanog kao Zoka Lav. Ovaj čovek, „debeli preCjednik“ (reči samih članova udruženja „Deveta dimenzija“, ja samo prenosim) i nezaustavna sila po pitanju plasiranja domaćeg stripa, je zaslužan za interesantnu promociju „Stripovijetki“. Dvanaesti Salon stripa u Laktašima je velikim delom i bio u znaku ovog albuma, s obzirom na izložbu tabli i na kartonski izrez naslovnog jazavca kod kojeg su se deca redovno slikala.
Sad baš razmišljam… Ako je Kočić u stripu osvojio Ruse (dakle, zemlju gde paradoksalno nema mnogo srpskih migranata), cenim da će jači uspeh da ima u srpskom rasejanju u Nemačkoj, Austriji i Švajcarskoj zbog nadolazećeg nemačkog izdanja, što mi isto pada na pamet i za Francusku i Belgiju glede frankofonih „Stripovijetki“, a za kinesko mi teg igra u glavi gde će sve da ode. Bilo bi super dobiti ljubitelje stripa u najmnogoljudnijoj zemlji (samim tim i zemlji sa najviše strip-autora i potencijalnih saradni—ne, ne, moram da smirim scenaristički svrab, eksplodiraću). Ja bih preko toga predložio i italijansko i špansko izdanje, kao i recimo grčko i poljsko čisto radi egzotike. No o tom potom, sve se to da pokazati vremenom. Za sada se valja podsetiti kako je to Petar Kočić pisao i kako to strip-autori Republike Srpske umeju da iznenade.
