na sv alempija, 2014.
Pitaš se: ko danas piše pisma
Kraj svih elektronskih čuda?
Evo ja, dragi prijatelju,
Pišem iz inata, kao nekada.
Ove godine, u jesen
Smrt je divljala našim ulicama
Crna ptičurina letela od krova do krova
Otimala, odnosila u crno zavila
Stigla nas prijatelju devedesetdeveta
A ujutru na banderama, uličnim spomenicima,
Izložba čitulja
Nasmejani, zbunjeni
Naše komšije, i ortaci
Ne znam kako ali, kao živi
Gledaju u mene a ja u njih
Ne znamo ko koga gleda
Ajdemo – kažem ja,
Evo nas, samo ti idi
Pođem a oni stoje i gledaju
Kako niz kaldrmu
Vetar nosi minute i sate
Koji im više ne pripadaju
Idemo – ljutito kažem,
Slikama što već počinju da blede,
Idi i mi ćemo,
Odmah posle tebe
Znam lažu i brišem suze
Čude mi se neka plavokosa deca
Znam možda će sutra
I po mene
Doći ta crna prokleta ptica
Ima vremena samo idi –
Kaže Ćomi, sećaš ga se,
naš drug iz đačke klupe –
Ovu igre još neznaš,
Nismo ih se igrali jer su glupe!
Svađam se sa slikama na banderi
Gledaju me mačke i psi lutalice
Bandere ulični spomenici
Tamo gde su,
Prema stadionu,
Bili naši jablanovi
Šta sada? Samo tako?
Osvane jutro i ulica pusta
Nismo valjda čekali samo to,
Da nas odnese crna ptica
Okrenem se i ljutito odem
Ljut na celu planetu
Oteli su nam sve što se može
A sada nam se sa bandera smeju
Uzeli likove naših ortaka, komšija
Pitomih deka iz sokaka,
To nisu oni, to sa betona
Smeje nam se devedesetdeveta
“Fašistička soldateska, ničim izazvana”
Noću nam srušila
Kule od uspomena
Koje smo gradili
Od kratkih pantalona,
Klikera i prvih poljubaca,
E moj tebra,
Prokleta da je devedesetdeveta
Oko bandera hladna
Smrt kao zmija se obavila
A jesen,kao da to nije ništa,
Zlatna, naša, šumadinska
Lišćem kao dukatima
Prekrila ulice
Kroz grane klenova sipi svetlost
Niz staze našeg detinjstva
Sve blista i slatko je
Ko poslednja, pred fajront,
Tura kafanska
Opet novo jutro i ista ptica
Pismonoša sa crnim vestima
Leti iznad našeg kraja
Zadnja pošta
Bandera ispred dragstora
Ima i drugih mesta ali
Ko tu nije kao da nije umro
Kao da nije postojao
Eto tako, šta drugo reći
Ove jeseni smrt je divljala
Našim ulicama
Ali nije pobedila
Bahata se zabrojala
Nije računala na svadbe i rođenja
Pomešale se suze tuge i veselja
Plač beba i udovica
Pesma popova i svadbarska
Žvot je prijatelju sva svoja lica
Izredjao iznad naših ulica
Vrteška sudbine sve nas zavitlala
Sićušne ispod zvezda
Razbacala po šarenom ćilimu vremena
Letimo iznad reka i gradova
Oblaka i planina
Na krilima nade i uspomena
I uvek iznova
Gradimo kule od snova
Neuništivi kao korov,
Šljaka detinjstva pod noktima
Neuništivi kao svaka
Čista duša detinja
Izvini tebra ako je patetično
Možda nije sve tako ali je slično
Moj prijatelju u dalekom svetu
Evo ti pismo u kovertu
Pa ga čitaj natenane
I čuvaj se te crne vrane
Jer i njima će ako bog da i sveti nikola i alempije
Ovakvo jutro nekad da osvane
Ne znaju ti divljaci koji smo mi ludaci
Izvini, znaš me, moram da opsujem,
“fašističko – imperatorskoj” majci
Onako srpski, pravoslavno,
Oj moravo moje selo ravno
na sv. alempija 2014.
