Pismo avangardisti
Vladimire, neću ti pisati klasično pismo jer znaš da mi to ne radimo.
Pre nekolko dana sam bio u biblioteci.
Grmelo je i kiša je pljuštala.
Šljšljšljššššš, pljus…
Prodavac novina:“Ajde mrš odavde, mrš kišetino, mrš!!“
Automobili su prolazili a vozači su tandrkali onim sienama, bibiip, bibiiiiip.
Ušao sam u biblioteku, pravac u redove Tolstoja, Puškina, Dostojevskog. Baš kako si mi rekao. Sve same brljotine, zaista, lepo je gorelo, moram ti priznati.
A govorili smo Vladimire, znaš da jesmo,
nemojte verovati junacima Dostojevskog, krivi su, nemojte
saosećati sa Karenjinom, bolesna je, ali oni jesu, Vladimire, izdali su nas,
zato neka gore! Hahahaha
A, da, razbio sam i vrata muzeja, čisto da znaš, nisi mi rekao, ali sam morao. Bilo mi je zaista teško dok sam ulazio.
Sve sam lomio. Gazio sam po onim za nekoga predivnim, a nama ogavnim figurama.
Kvrrrc,kvrrrrrrc.
Hahahahahahaha
Ne brini, mi ćemo, Vladimire, mi ćemo sagraditi novo!!
Pozdravio sam onu tvoju, kada sam prolazio pored crkve. Venčala se.
Kakva samo patetika!
Vrućina je, ne mogu više da ti pišem.
Kuc,kuccc!
Došao je Vladimire, doneo je ono što tražio.
Kaže da je njome lovio divljač, poslužiće.
I da, pozdravi svoju mamu!
April, 1930.
Rad Jelene Dimitrijević
učenice Prve kragujevačke gimnazije odeljenja III9
Profesor: Svetlana Rajačić Perić
