Upoznala sam je u Salzburgu. Mlada je, tek je proslavila dvadeseti rođendan. Inače je komšinica žene kod koje sam ja tada svratila na kafu. Ušla je u stan držeći za jednu ruku ćerkicu od dve godine, a u drugoj svesku i olovku. Lepa je, duga crna kosa, krupne crne oči … nežna, vitka. Stidljiva, uvek bi spustala glavu i sklanjala pogled. Nenametljiva.
“ Jel to tvoja ćerka već crta i piše, kada i u komšiluk moraš da joj nosiš svesku i olovku?“ pitam, ne sluteći ni trenutka kakav odgovor mogu da dobijem.
“ Ne. Svesku nosim zbog sebe, ja učim da pišem … Ja sam nepismena.“
Šok. Ćutim. Ne mogu reč jednu da kažem. Hiljadu je pitanja u mojoj glavi. Pritisak mi blago odlazi u aut …
“ Kako misliš – nepismena?“
“ Ovde u Austriji moram da završim kurs nemačkog jezika. Kada sam pošla na časove, profesori su odmah ukapirali da ja ne znam da pišem slova. Ni da pročitam. Ne znam ni brojeve. “ Tako, priča sasvim normalno, kao da nije 21. vek. Kao da nije u srcu Evrope. Kao, eto to je jednostavno tako … zamalo pa normalno!
„Odakle si?“ pitam, očekujući da mi kaže da je iz nekog zabitog seoceta na vrhu neke još neistražene planine. Ili da je iz neke prašume u koju ljudska noga još nije kročila.
“ Ja sam iz Pančeva! Ali eto, nisam išla u školu. Moji me nisu dali …“
Još jedan šok. Zar tako nešto može da se desi na par kilometara od Beograda? Pa centar Srbije. Pa dete drago, taman da su te držali pod koritom opet je neko morao da vidi da postojiš! Pa kalendar vakcinacije! Pa izvod iz matične službe rođenih! Pa poziv za upis u školu cele generacije! Ljudi moji, nije to mače, to je dete, to je ceo čovek! promak’o svim službama. To je ljudsko biće kome je uskraćeno pravo opismenjavanja. Tek tako!
“ Sada već znam neka slova i kada idem ulicom mogu neke reklame i da pročitam, znam i broj na vratima svog stana …“
Srećna je, progledala je. Izašla je iz tame svog doma i svoje države. Ako kažem da je mala Romkinja – da li to menja poentu cele priče?
Ne sme da menja. Ne dam.
Pisma iz Beča: Nepismenost
