1. Poznati ste kao jedan od najpopularnijih stvaralaca za najmlađe. Koliko je teško odupreti se mišljenju da pišete samo za najmlađe i kako uspevate da podjednako budete uspešni i kao dramski pisac?
Pisci za decu su čuđenje sveta. Svojom elokvencijom, posebnošću, vedrinom, učinili su da se već u četvrtom razredu osnovne škole opredelim za pesnički zanat kako bih uveseljavao dečji narod. I, evo, već više od 40 godina stvaram lepa osećanja i radost koji nam u ovim turobnim vremenima fale, a ponajviše deci.
Zašto pišem samo za decu? Da bih ostao mlad. Osim toga deca su iskrena publika i sa lakoćom prepoznaju ko im je prijatelj i ko ih u svemu razume. U svakoj mojoj pesmi oni su junaci, i srž svakog stiha je refleksija njihovog detinjstva. Paralelno sa poezijom, drame za decu su moj identitet u svetu pozorišnog stvaralaštva. Za razliku od pesme za decu, gde samo jedno dete može usavršavati svoj govorni aparat i pokazati talenat u recitovanju ili u interpretiranju, u dramskom tekstu za decu pružam svakom detetu širok prostor za dokazivanje dara kroz glumu, likovnost, igru, pokret i muziku. Posvećenost stvaralaštvu za decu iznedrila je mnoga poznata i priznata glumačka i muzička imena.
2. Prepoznatljivi ste po scenskom nastupu. Koliko ta sposobnost ima udela u tome što su najmlađi toliko oduševljeni Vama i Vašim stihovima?
Vrlo je važno za svakog pesnika umeti reći pesmu.
Emocija je jednako važna kod stvaranja pesme kao i kod govorenja. Ako se svemu tome doda malo dramaturgije, onda sve postaje poetski teatar za decu. Svakako humor je vrlo bitan u poeziji da bi se otvorila duša detetu. Međutim , u svakom mom poetskom nastupu je najvažnije poverenje, a iz stečenog poverenja nastaje uzajamno poštovanje.
3. Kakav je sećaj biti rame uz rame sa najuspešnijim stvaraocima za decu poput Ršumovića i Erića?
Ono što je oradostilo moje detinjstvo su susreti sa važnim pesnicima. San svakog deteta je bio da vidi Desanku Maksimović, da se nasmeje Branku Ćopiću, da recituje pesme sa Miroslavom Antićem, da peva pesme Ljubivoja Ršumoviča, I sluša na radiju poznate stihove “Sunce se već penje na Cerić, srdačno vaš, Dobrica Erić ”! To su bili junaci mog detinjstva. To je bio I moj san. Imao sam sreću da objavljujem sa Ćopićem, Desankom I Mikom u časopisima za decu. Sada sa Erićem I Ršumovićem rastem do pesme I učim od njih kako da ostanem dete.
4. O čemu ste sanjali kada ste bili dete?
Jednom je jedan filozof rekao: “San je davna I zaboravljena istina”. Mnogo godina kasnije sam shvatio značenje te sentence. Čovek postaje ono što je kadar da sanja.
U svetu gde su poremećene sve duhovne I kulturne vrednosti , u svetu u kojem se najlakše postaje NIKO, sanjao sam da budem NEKO, ali ne neko koga će poznati po zlatnom satu i skupom automobilu, već neko koga će poštovati zbog malih stvari koje čine život velikim.
Nadam se da sam uspeo.
5. Može li od pisanja da se živi?
Može. Ali u državama koje poštuju pisca. U državama koje respektuju svoj identitet kroz kulturu, nauku, obrazovanje.
Na žalost, u Srbiji je to “tabula raza”. Ništa se nije promenilo od Nušića do danas. Paradoks je naš način života.Zamislite sistem u kojem živimo, a u kome se ne poštuju autorska prava. Sa druge strane postoje kulturne institucije, festivali, smotre, koje su finansirane od strane države I koje koriste ta autorska prava ali autoru ne plaćaju ništa. Dakle, svi dobijaju, reditelji, kostimografi, scenografi, neko plaća ulaz , neko sponzoriše, neko prima platu, honorar, jedino pisac nema od tog ništa.
Kad kažem ništa time hoću da kažem da primam milostinju ,
I skromne honorare od kojih se ne može ni preživeti.
6. Šta vas pokreće da stvarate stihove koje će nekome obeležiti detinjstvo?
Vera da će se jednog dana roditi bolji čovek. Humaniji, pravedniji, pošteniji. A to se može jedino iz deteta. Otuda se trudim da u svakoj pesmi bude doza etike, jer znam da se čovek oblikuje iz malih cipela.
7. Čemu učite svoje unuke, šta je najvažnije u životu?
Na žalost, još nemam unuke i sve su prilike da ću ih čekati još koju godinu. Kvalitet života kod mladih, poremećene vrednosti,
kulturna I ekonomska kriza učinile su da mladi u poznim godinama sklapaju brakove , ili se uopšte I ne žene. Otuda nije čudo što spadamo u najstariju naciju u Evropi. Svojim unucima sam, za sada, ostavio 35 knjiga. A biće mi motiv za dalje stvaralaštvo.
8. Čije reči hvale najviše cenite i zašto?
Najveća pohavale mom radu je podatak da se godišnje izvede barem 80 predstava na pozornicama od Kambere , pa do Čikaga I Moskve. Nema veće nagrade od vesti kad čujete da je neko dete postalo prvak države u recitovanju sa vašom pesmom. Nema lepšeg osećanja od onog kad vam priđe dete sa željom da se slika, da dobije knjigu sa potpisom. U druge pohvale sam prestao da verujem.
9. Omiljeni stihovi koje ste Vi napisali.
Ima ih mnogo koji su se ostvarili I postali moj identitet, ali za ovu priliku izdvajam stihove iz najnovije knjige “Ja te volim za domaći”
DETINJSTVO I SREĆA
TO JE ISTO
Neprolazno je samo ono
što je iskreno, čestito i čisto,
kao majčinski toplo brižno krilo
i njena ruka nežna u kosi.
Detinjstvo i sreća – to je isto…
I kad nam sve bude nedostižno,
I kad nas ne bude bilo…
Ostaće neki vetar
da nas ponovo seje
i u beskonačnost
nosi.
10. Šta vam omogućava susret sa najmlađima?
Iz svakog susreta sa decom bivam mlađi, radosniji I spremniji da istrajem u borbi sa primitivizmom koji nas sa svih strana napada.
Svaki nastup I druženje na smotrama, festivalima, manifestacijama, znači nova pesma, nova drama, I spoznaja da nije sve gotovo kad gotovo je.
11. Često pominjete dečije nestašluke u svojim stihovima.Koji je Vaš najveći nestašluk u detinjstvu?
Bilo ih je mnogo. I danas sam najnestašniji pesnik među decom I najnestašnje dete među pesnicima. Ali, ako izdvajam neki od mojih najlepših istupa, onda je to jedan iz 1972. godine, kada je u našem Domu kulture gostovao Slavko Vukosavljević. Sećam se da je govorio rodoljubive pesme I da je u jednom trenutku zanosa viknuo: “Vadite ljudi srca iz grudi!” , ja sam ustao iz publike na zaprepaštenje moje razredne I odbrusio još snažnije, “E, ne može!”
Zbog toga su mi , kasnije, ostali zulufi kod direktora škole.
12. Kada pogledam u ogledalo vidim…
Vidim siromašnog dečala koji se na konju Sokolu spustio 1985.godine iz rodnog sela Ubovića, brdo kod Mrkonjić Grada I zajedno sa bratom Mirkom , sestrama Milkom I Zorom, ocem Savom I majkom Krstanom, uputio po komad svoje sreće u ravnu Vojvodinu.
Vidim put popločan pesmama I knjigama, I čujem veliki aplauz, kao na sceni.
