Ne! Ne gledaj u zvezde, one ne postoje – to su samo rupe na nebeskom plaštu kroz koje probija Božija svetlost.
Ne znam ništa o duhovnim vrednostima. Duhovnost se ne tumači, ona se prihvata ili odbacuje. I mačići sami otvaraju oči kad se rode, bez tuđe pomoći, zar ne? Ko sam ne progleda, tumaranje mu ne gine. Ne veruj onome što si video, već onome što si osetio posmatrajući. Svet se ne gleda telesnim očima već duhovnim. Telesne oči nam služe da ne udarimo u drvo i kažu nam da treba da ga obiđemo; duhovne oči nas upućuju baš na to drvo i pokazuju nam njegovo iskonsko značenje. Ono bi da priča sa nama, ali mi vidimo samo njegov plod ili hlad. Zidamo zamkove i palimo sveće, umesto da raščistimo ruševine i pustimo svetlost da nam ona sama pokaže put. Sveće su prikladnije – pokazuju nam samo ono što želimo da vidimo. Igra senki nas privlači. Svetlost nam smeta, krijemo se iza tamnih naočara. Crne limuzine i skupocena odela upijaju svetlost. Hladnoća tek kasnije uzima svoj danak. Bog nam je dao oči, a mi se snalazimo pipanjem. Kosmos je neobjašnjiva tvorevina, ali pravi i jedini Kosmos je – u nama. U taj kosmos tako retko ulazimo. Prepun je aveti, pacova, gamadi…
