Povodom izložbe Dejana Bogojevića „Samo strip spokoj“ u galeriji Narodne biblioteke u Osečini, 15. mart — 16. april 2018.
Jezik i drama Bogojevićevih stripskih minijatura su od dve vrste. Prva je ovovremena — lična, istančana, eksperimentalna, pesnička do srži — „Muškarac u svetu“, „To nije smak sveta“, „Vid među stenama“… Lako se s njom poistovećujemo.
Drugo govorenje je šamansko i arhajsko. Ono saobraća sa srpskim i čovečanskim narodnim genijem, vukovski prenoseći šta nam govori kolektivno nesvesno — ali opet odeveno u potpuno lični, neopterećeni, (slovo)likovni rukopis. Primer za to bi bile minijature „Ukrot“, „Snovokaz“ ili „Ogad“…
Prikladno, Bogojevićevi likovi nam deluju kao maske, narodne grafike ili rezbarije, glinene lutke demona kako ih folklorni umetnik odvajkada predstavlja. Prisutni su kod Dejana i entoptički fenomeni — još u paleolitskom slikarstvu zabeleženi — oni koji čisto iz ćelijske strukture oka stvaraju kako apstraktne tako i figurativne slike.
Umetnikov metod je istovremeno arhajski, animistički, dečji, podsvestan, brutalistički, naivan, neurotičan, transni, automatski, pop kulturni, lirizovan, eksperimentalan, (neo)avangardan, humoran… Svi ovi elementi su dobro poznati u antropologiji i psihologiji umetnosti, ali su u Bogojevićevoj recepturi drugačije i osobeno zamešeni, saglasno kolektivnom iskustvu našeg naraštaja.
U ovome bi, slutimo, uživali Oto Bihalji Merin i Dragiša Vitošević, ali i Pablo Pikaso (koji je ceo život hteo da radi stripove, a da mu dato nije bilo!). Kada se tome doda i uvek lepa ćirilica, nešto najdublje u nama prepoznaje glasove i odziva se primalnim krikom koji nema zvuk.
U ovim stripovima–pesmama, skriveno iza oporosti avangarde, ima i tihe katarze, lepog duševnog efekta za čitaoca–gledača.
***
Pitanje valjevske moderne umetnosti nije dovoljno proučeno, a odavno je postalo značajno, i to šire od dometa akademske likovnosti i primenjenih umetnosti.
Lokalni patriotizam je kod Valjevaca poslovično jak, ali izgleda ne i dovoljno da se usredsređeno prouči ono što se već sad ponegde shvata kao moderna klasika u stripu, književnosti, dramskim umetnostima…
Recimo, kada se bude pisala naša kulturna istorija–ponornica, doći će se i do značaja izvornih veza koje umetničko Valjevo, uključujući i svojevremeno delovanje „Crnog kreča“, ima sa međunarodnim fenomenima kao što su vršačko umetničko podzemlje, beogradski Kosmoplovci, a nadasve s jednim od ključnih planetarnih neoavangardnih pokreta — signalizmom.
Upravo je u signalizmu, koji je sada na vrhuncu svog trećeg talasa, vidljiv i osetan određeni kolubarski doprinos, i kroz Bogojevića i kroz druge.
***
Dejan Bogojević je u ovom milenijumu priznat kao umetnik i kulturni aktivista, i u našim i u međunarodnim okvirima. On može i dalje da stvara po volji, i ne mora da se bavi pitanjima poput toga da li je go car naše akademske umetnosti i važeće oligarhijske estetike.
Mi ionako znamo da ideologija kinji dvomislima našu umetnost još od početaka 20. veka, a od 1945. to su jasni, na akademijama silom nametani, estetsko–moralni konstrukti: militarizovani socrealizam, kurvinsko dolarizovano revidiranje ka apstrakciji (neko jeste platio gajdaša, dok je vođen hladni rat u kulturi…), te današnje pomodno ali tupo poigravanje konceptualnom umetnošću koje naravno nema duhovnu suštinu našeg i dalekog Istoka, ali bi na silu htelo da ima estetsku eleganciju i idejnu jedinstvenost.
Srećom, kako to u blagoslovenim slučajevima biva, sve te kvalitete — kao plod igre neopterećene važnim pitanjima, ali pružajući važne odgovore — donose nam neočekivani izvori, recimo: Bogojevićeve stripske minijature. Taj kamen od ugla svoje umetničke niše, u prethodnom veku je bivao fotokopiran u samizdatima za posvećene, a sada je na izložbenim zidovima, kao lirski znak slobode koju stalno moramo osvajati kao ličnosti i zajednice. Osvajati svuda, a ne samo u lepoj Podgorini.
Zoran Stefanović
U Sremskom Beogradu, 14. marta 2018.
