Песник Драгослав Драган Угарчина имао је промоцију својих књига „Душа врело љубави”, „Река повратка” и „Бити човек” прошле недеље у Крагујевцу. Председник је песничког друштва „Др Саша Божовић” из Београда , био је председник Књижевног клуба „Момчило Настасијевић” у Горњем Милановцу и председник Савеза писаца аматера Југославије. Времешни песник издао је досада 44 књиге поезије и публицистике. У другарској атмосфери пуној деце доста се рецитовало и песник је себи дао за право да подучи млађе: речју и књигом. Богато животно искуство препуно љубави и рада широм некада велике Југославије преточио је у књигу прича „Завршна реч”. Иако је написао подучио је присутне „да су проблеми највећи учињени”, „да слушају своја осећања”, „да буду хумани и помажу старима”…
-МОСТОВЕ СИ ПОЧЕО ДА ГРАДИШ ПОБЕГАВИШИ ИЗ БАНАТСКОГ КАРАЂОРЂЕВА?
- Побегао сам од Бегеја, прво у школе, па у потрази за послом. Тачан одговор био би „побегао сам у бели свет трбухом за крухом”! Мој животни пут није био лак. Родитељи су на свет донели нас осморо. Ја сам настојао да што пре дођем до „своје коре хлеба” . Учио сам и завршавао школе на време.
КАКО ТЕ ЈЕ ДОЧЕКАО БЕЛИ СВЕТ?
– Углавном добро, у ондашњем времену у Србији и другим републикама СФРЈ, за раднике и стручњаке било је посла. Радни век сам провео у привреди, на пословима од техничара до директора фабрике. На пример у Горњем Милановцу био сам директор у модној конфекцији Рудник. Деловао сам у једном великом колективу који се прославио одличним производима кошуљама и блузама које смо извозили у Западну Немачку.
Био сам цео живот политики активан. Издвајам деловање у Црвеном крсту. Падао сам, устајао, издржавао, превазилазио преблеме, остајао на ногама, али носио ране на души. Кроз моје књиге поезије прозе и публицистике лечио сам своју душу и срце. Годинама сам се борио за правду. Доживео сам и хајке на мене, јер сам поштовао вољу народа, већине.
ДАНАС ЖИВИТЕ У БЕОГРАДУ?
Скрасио сам се у Беогарду, мада се осећам као да сам из села Гугаљ, једног села близу Пожеге одакле је моја покојна супруга. Многе лепе викенде и одморе провео сам у њему.
ПРВА КЊИГА?
– Збирка љубавних песама „Камичци срца” издао сам не тако далеке 1978. године. Књиге сам писао шездесет година. Писао сам о свему што ме је дотицало, радосно и тужно, лепо и ружно са порукама и поукама. Можда са овом „Бити човек” завршавам са објављивањем књига, али писаћу док ме служи рука и глава.
ИЗА ВАШИХ ЉУБАВНИХ СТИХОВА НЕШТО СЕ КРИЈЕ?
-Тачно је то, ТУГА. Социјална мисао провлачи се кроз сва моја дела! Ја сам осетио све проблеме друштва у коме живимо. Супруга ми је преминула и нажалост стрији син. Све то сам забележио на дневнику који има преко хиљаду страна.
ПЛАНОВИ?
-Ако Бог да здравља и живиота из мојих бележака могао бих да извучем једно три романа. То би били романи везани само за жене којима сам описао жељу, љбав и поштовање.
