Pre nego što pređemo na sam strip, valja podvući jednu crtu. Na Balkanu se ne može živeti od stripa. Moglo je sedamdesetih, a pogotovo osamdesetih, a danas? Strip jednom autoru može da posluži eventualno samo kao hobi. Novac se zarađuje ilustracijom, koncept artom, storibordingom, slikarstvom, ikonopisom, povremeno vajanjem, tetoviranjem, itd.
Postoji, naravno, jedna uzana rupa. Balkanski autor se može baviti stripom i živeti od njega, ali mora da radi za strance. Tu dolaze one priče „probio se na Zapad, zvezda u zemlji XYZ“, a na štetu domaće publike koja ostaje uskraćena originalnih dela. No, držimo se proboja. Mnogo je crtača sa Balkana koji su se probili bilo u Francusku, odnosno Belgiju, bilo u Italiju, bilo u SAD (Japan je i dalje ostao daleko). Srbi mogu da se podiče Darkom Perovićem, Draganom Lazarevićem, Draženom Kovačevićem, Mirkom Čolakom, (pomalo i) Markom Đurđevićem, Vladimirom Krstićem Lacijem, Aleksandrom Zografom, Aleksom Gajićem… U Hrvata valja pomenuti Igora Kordeja, Gorana Parlova, Gorana Sudžuku, Dalibora Talajića, pokojnog Edvina Biukovića, Esada Ribića… Bugare ne valja zapostaviti, a tu su Petar Stanimirov, a poodavno i Rumen Petkov – u animaciji, doduše – te Todor Iliev… Makedonci, velite? Aleksandar Sotirovski. Slovenci? Tomaž Lavrič i Bernard Kole. Bosanci? Adi Granov, Milorad Vicanović Maza i Filip Andronik. Rumuni? Adrian Barbu, recimo, i Ileana Surdukan. Grci, jel? Alekos Papadatos, Gianis Milonogianis, Arkas, Ilijas Kirijazis… Kod Crnogoraca je taj proboj malo manji, ali kvaliteta ima i probija se.
Međutim, primetićete nešto, Sa par izuzetaka, ovo su mahom crtači. Nažalost, praksa Amera i Frankobelža je da unajme jeftinu radnu snagu za crtež, a da scenarista ostane „nji’ov“. Ovo su Amerikanci maltene doveli do savršenstva – svaki drugi crtač je ili Čileanac ili Argentinac. Francuzima je, pa, lakše unajmiti Balkance, mahom zato što postoje i agenti koji uspešno proguravaju domaće crtače na galski teren.
Opet, sa par izuzetaka, ovo su sve crtači. Arzak je izuzetak jer je njegov strip geg-kaiš varijante, i kao takav je postigao više „uspeh karikaturiste“ nego „uspeh strip autora“. Dakle probio se na domaćem terenu i porastao do te mere da su ga objavili svud redom (čak i kod nas, novinski). Ali ovakvi primeri su retki. Retki su primeri da će Francuz unajmiti „našeg“ (čitaj, balkanskog) da vodi projekat. Opet, može da se izvuče Enki Bilal kao izuzetak, ali Bilal je odavno naturalizovani francuski građanin, pa se to, eto, „ne računa“.
Isto je i sa Amerikancima. Teško je probiti se ako ste scenarista. Maltene nemoguće. Ali jedan hrvatski scenarista je to uspeo, još poodavno.
Sa malo muke ćete pronaći balkanske stručnjake stripa koji nisu čuli za ime Darko Macan. Još pre ranih devedesetih je bio etablirani autor sa nizom kratkih SF priča, pisanih i crtanih stripova. Ali tokom tih ranih, te kasnih devedesetih i početkom novog milenijuma ostvario je san miliona širom planete – dobio je priliku da piše za američko tržište, i rešio da je ne ispusti. U rezimeu mu stoje izdavači „Vertigo“, „Dark Horse“, „Marvel“ i, nešto skorije, francuski „Delcourt“, kao i hrvatski „Mentor“, „Fibra“, „Strip Agent“, „Bookglobe“ i srpski „Lavirint“; naravno, od serijala koje je pisao izdvajaju se „Grendel Tales“, „Star Wars“, „Cable“, „Hellblazer“, „Nous, le Morts“, „Svebor i Plamena“, „Mister Mačak“, „Borovnica“ i možda najistaknutije delo endemično Balkanu, „La Bête Noire“. Ako ni ovo nije dovoljno, dve nonimacije za Ajznera sigurno jesu.
A šta je to ustanovilo Macana na Zapadu kao scenaristu vrednog pažnje? Odakle početi s njim, ako ste nov stripu? Pa, dobar početak je kratkotrajni strip-serijal domaće proizvodnje „Ukleti vitez“. Igrom slučaja postoje samo dva albuma, oba u izdanju „Mentora“ u ediciji „StripGen“. I kao što to ume da bude slučaj sa domaćim serijalima i projektima, na jednog scenaristu su ni manje ni više nego tri crtača (i jedan kolorista). Ali o njima detaljnije u pasusima koji slede.
Ukratko, priča prvog albuma „Ukletog viteza“, podnaslovljenog „Crna šuma“, je sve što se očekuje od uvodne priče – ustanovljeni su glavni akteri, prikazan univerzum u kojem obitavaju, uvežen konflikt i poprskana akcija, drama, ljubav i patnja. Likovi završavaju ili preporođeni ili prepolovljeni, a završava se na savršeno otvorenu notu za nastavak.
A odlika jakog scenariste je ta da album, iako je deo serije, stoji na svojim nogama. A „Crna šuma“ to uspeva. Glavni lik Ivan (imenjak potpisnika ovih redova) ne gubi ni na čemu ako mu se priča završi zadnjom tablom u ovom stripu. Niti se gubi osećaj dubokog zadovoljstva nakon čitanja.
Ali o kraju ćemo na kraju. Valja početi. Naime, godina je 1464-ta. Mehmed Drugi Osvajač je poodavno pokorio Carigrad, Srbiju i Vlašku, a odnedavno Bosnu. Sa ugarske strane vlada kralj Matija Korvin, i sprema se neminovni sudar dveju sila. Ali ovo nije toliko bitno Ivanu, momku iz neimenovane panonske selendre koji se za jedan srebrenjak uputio sa par ugarskih vojnika u crnu šumu. Tamo nalazi čudesni pevajući mač koji navodno seče sve, a dobija zadatak da pobije čavke, krilata stvorenja koja su se maskirala u ljude.
Čak i u ovoj prvoj priči od nekoliko tabli, po crtežu Predraga Ginevskog i koloru Iva Svorcine, samostalno gledano, se vidi umeće Macanovog pripovedanja. U kratkom rasponu uspeva da na istu ravan dovede istorijsku priču, „mač i magiju“ i, od svega mogućeg, naučnu fantastiku. Da, mač koji mladi Ivan nabavlja potiče iz prikrivenog svemirskog broda, a čavke su vanzemaljske. Ova letelica se sada pojavljuje u priči i ne više (sem možda u sećanjima), i samim tim što je mač potekao od vremenske granice koju poznajemo dodaje novi nivo zanimljivosti priči. Magija za neke je nauka za nas, ili kako to već ide.
Ali Ivanu to nije bitno. U naredne dve priče, takođe crtački od Ginevskog, oseća prve udarce njegovog prokletstva – proterivanje i smrt brata. Po prvi put ubija čavku, ali po prvi put oseća gorčinu kakva će ga pratiti duž čitav život. Priče koje slede manje-više su crtane sa autorima koji se smenjuju – četvrta, šesta, osma i deseta su pod perom Slobodana Jovanovića, a peta, sedma, deveta i jedanaesta pod perom Davida Petrine. No ove priče su i tematski podeljene na sličan način. Naime, svaka priča koju crta Jovanović se dotiče Ivana i novog mu prijatelja Jakova, dok je svaka priča Petrine vezana za kralja Matiju Korvina i njegove podanike i porodicu. Izuzetak ovome je jedanaesta priča, koja konačno ujedinjuje Ivana i Matiju.
Vrlo je verovatno namerno ovakva postavka priča. Jovanovićev crtež je grublji i sa oštrijim ivicama, te je savršen za uklete junake koji samo naleću na neuspehe, čak i kada naoko izgledaju kao uspesi. Petrina, s druge strane, ima naočit blend blagih, mekanih linija i jezivih dizajna likova. Njegove čavke su abnormalnije od, recimo, čavki Ginevskog ili Jovanovića, jer zapravo deluju nezemaljsko. Sa druge strane, kod Jovanovića su ljudi ekspresivniji i „življi“, dok je Ginevski na vrhu zadatka kod scena akcije i fluidnih pokreta. Macan je uspešno iskoristio crtačke talente svih saradnika, i u korist pripovedanja kao i samog crteža.
Mnogo je preokreta, a opet linearnosti u „Crnoj šumi“. A dosta toga stoji nedorečeno, dovršeno taman na mestu gde čitalac sam popunjava praznine. Odavanje svega u ovom tekstu bi oduzelo od užitka čitanja „Ukletog viteza“ (Matijin sin, seljančica Grozdana, „pevanje“ mačeva, istorijat čavki i razlog postojanja svemirskog broda su sve elementi koje treba doživeti lično). Ukratko, ovo je savršen uvod u stvaralaštvo Darka Macana.
No ne samo zato što je priča dobro odrađena. Niti što je crtež na vrhu zadatka. Ovo je savršen uvod zato što je ovo Macanova priča bez ustezanja, bez strogih usmeravanja kakva bi, recimo, scenarista imao u „Marvelu“ ili „DC-ju“. Macan se najbolje konzumira putem autorskih radova, radova nastalih u Hrvatskoj i komšiluku, jer tu komanduje svojim projektom od početka do kraja, dokle god ga nosi mašta.
No priča Ivana se samo privremeno ovde završava. Da li je ostala kletva? Da li su čavke pobijene? Da li ima mesta za iskupljenje? Pa, biće toga u drugom i poslednjem albumu, ali je lepo to što ste gladni za još.
