Pred čitaocima se nedavno našla peta zbirka poezije Slađane Milenković “Kroz trepavice sipam tugu“, koja je, zbog čega to ne reći na početku ovog osvrta, osvojila treću nagradu za rukopis zbirke pesama na Drinskim književnim susretima 2021. na već tradicionalnoj književnoj manifestaciji u Zvorniku.
Na prvi susret sa poezijom stiče se utisak da je to lirska poezija i ona to i nesumnjivo jeste. Ono što nije uobičajeno i što ovu zbirku čini donekle specifičnom je lirika u pesmama u kojima se obično ne koristi lirika. To su pesme u kojima poetesa komunicira sa istorijom, antikom i stvarnim i izmišljenim juncima iz tih vremena.
Dakle, ceo svoj pesnički korpus ove stihozbirke Slađana Milenković usmerava kroz lirsku vizuru sveta, a to uglavnom prate pastelne boje, rekao bih čak u jednom širem značenju, dozvoliću sebi tu književno – kritičarsku slobudu i – pastelne misli. Pod tim podrazumevam brižljivo odabiranje preciznih sintagmi i stilskih firura. “Pesma se igra kosom maslačka“ (pesma “Posvećenik poezije“), “vilinski prah zaborava“ – (pesma “Ljubavka“, itd.) Lepršava je čak i gorčina koju tu i tamo nalazimo “zavađene su planine/dok se sa neba kruni led“ (pesma “Istovetan izmaglici snenoj“).
Međutim, kada iz prvog ciklusa “Stih otkucava srce“, pređemo u drugi “Na putu si kod guće“, a takođe i u ostale cikluse “U tišini“ i “Zaštitnik života“, poetesin pastelni ton dobija malo zagasitije nijanse. To se pogotovu vidi u pesmama posvećenim Londonu, gde na momemte iz pesme izbija sivilo i oblaci koji slute kišu (što je sasvim uobičajeno za prestonicu Velike Britanije).
Ciklus pesama “Na putu si kod kuće“ već svojim naslovom nudi tezu da je pesniinja kod kuće, iako su to prostori i meridijani koji su daleko od zavičaja. “Kuća“ može biti i nešto konkretno, a zapravo apstraktno, što pomera granice realnosti i donosi sa sobom sveži talas mašte, koji bih ipak nazvao magijskim realizmom u poeziji. “Jezero ispred Sagrada Familje/isto kao da sam ušla u neku sliku preskočila ram/i slikar me naslikao u kompoziciji/bazilika, jezero i devojka.“
Svakako da postoji još priličan broj pesama iz kojih bi valjalo citirati poneki stih ili cele strofe, ali, to je kao kad čovek (u ovom mom slučaju književni kirtičar) uđe u baštu prepunu lepog i mirisnog cveća. Teško je odabrati nekoliko najlepših, a takođe ne znači da će se moj ukus podudariti sa ukusom čitalaca ovog osvrta. Ipak, pošto ne može sve biti relativno, nešto se mora i konkretizovati. Neka to budu samo dve pesme “Medeja“ koju bih mogao okarakterisati kao neku vrstu poetsko – istorijskog mozaika sa likovima iz Grčke mitologije. “Medeja nikad nije bila ovde./Otišla je za svojima, za senima./Jason, ni Mars, nikad nisu bili ovde,/Ovde se samo Had, vazda igra istine./Između tamo i ovde?/Između je reka, neprelazna.//Utopljenik stihova sama je Euridika./Nema kuda bez Orfeja./Nema nikud bez Euridike./Silazak u Had, nema se kad/nema se više ni kud/samo dole.“
Druga pesma je “Zlatna prašina dana“ “Iznad tvog uzglavlja Mesec, zvezda sjaj./Orfelin vozi knjige na taljigama/pod pozorom Semiramide./Bara u daljini,/a gde je Ararat?//Novčiće sreće /potrošili na pijaci dana.//Ni jedan prorok nije bezopasan/upiši me za sledeći mesečev ples/i zlatnu prašina leta.“
Na kraju ovog kratkog razmatranja stihozbirke “Kroz trepavice sipam tugu“, mogu je vrlo rado preporučiti širokom krugu čitalaca. Ova poezija je visokointelektualna, ali na način koji ne zamara čitaoca, šarmantna je, jer nešto otkriva, a nešto se tek da naslutiti, pisana je na refleksivnoj podlozi koja je poput čvrstog temelja iznad koga se uzdižu samosvojne poetesine “građevine“ izatkane i sazdane lepim i rekao bih, plemenitim pesničkim jezikom.
Oliver Janković, književnik i književni kritičar.
