Između 5. i 6. aprila 1945. godine, negde po ponoći i negde između jedne ključne sarajevske električne centrale i jedne fabrike duvana, izvesni nemački oficir je minobacačku granatu propisno bacio na komunističke gerilce, usmrtivši jednog od ključnih partizanskih junaka odgovornih za oslobođenje Sarajeva. Taj čovek je imao jedva 25 godina, bio je rodom iz Prijepolja, a tokom svog kratkog i burnog života je bio trn u oku prisutnim okupacionim snagama. Puno ime mu je bilo Vladimir Perić, a po pištolju koji je preferirao da koristi (i on i jedno 60% ondašnjih komunističkih gerilaca u Jugoslovena) nosio je nadimak Valter. Njegova subsekventna sahrana je privukla petnaestak hiljada posetilaca koji su bili orni da odaju poštu izvarednom i hrabrom vojniku.
Istoričarima je ovaj Valter bitan, dok pa pop-kultura pamti onog drugog Valtera, filmskog, fiktivnog, u izvedbi Velimira Bate Živojinovića. Do besvesti je ponavljana ona floskula da je „Valter brani Sarajevo“ najgledaniji film iz bivše Jugoslavije zato što je dostigao nenormalnu popularnost u Kini, do te mere da je umalo prerasla u stereotip. Međutim, kod starijih generacija Kineza, Valter zapravo i jeste zvezda. Pre svoje smrti, Bata Živojinović je imao zadovoljstvo da ga poseti delegacija iz Kine, fascinirani što je njihov omiljeni partizan i dalje živ. Mlađe generacije, doduše, ne obraćaju mnogo pažnju na dotičnog, jerbo ih više interesuju video igre, superheroji i internet zajebancije. Naravno, to ne odvlači od popularnosti ovog Valtera, niti od istorijskog značaja prethodnog. Ono što ni jedna ni druga grupacija počesto ne zna jeste podatak da postoji i treći Valter, na međi fiktivnog i stvarnog, koji je zakoračio onim drugim kadrom – stripovskim.
U olovci i tekstu Ahmeta Muminovića, strip „Valter brani Sarajevo“ je izlazio u 6 epizoda: „Valter brani Sarajevo“, „Transport“, „Dizalica“, „Klopka za Valtera“, „Kartice za snabdijevanje“ i „Kamion“. Naravno, strip je rađen po filmu, ali se Muminović svesno rešio da Valtera likovno predstavi verodostojno istorijskom Vladimiru Periću. Krajem sedamdesetih, dotični strip je preveden na kineski i objavljen tamo (planirani su u ono doba i prevodi drugih stripova, poput serijala „Otpisani“ i „Kuda idu divlje svinje“), gde je video milionski tiraž, jedan od retkih za bilo koji strip iz bivše Jugoslavije (ako ne računamo, recimo, Macanove stripove na američkom tržištu, premda su oni nastajali tik nakon raspada zemlje). Samim tim, nije netačno reći da je Ahmet Muminović time najtiražniji autor kako bivše Jugoslavije, tako i sadašnje Bosne i Hercegovine. Retko ko bi mogao da se nađe i iole blizu njegovom uspehu (možda eventualno Branislav Kerac i Igor Kordej, ili pak Enki Bilal).
Samim tim, šteta je bilo ne dati Muminoviću jedan svojevrsni omaž, jedan vid zahvalnosti koji bi na pravi način sačuvao njegovo delo od zaborava. Vazda orni za plasiranje bosanskohercegovačkog stripa, narod iza izdavačke kuće „Agarthi Comics“ se upravo na taj zadatak dao, sastavljajući sve epizode Valtera u jedan omanji, tvrdokoričeni album (sa znatno skromnijim tiražom od kineskog – ne, nije naveden u samim primercima albuma) u luksuznoj opremi. Za naslovnu i propratne ilustracije se pobrinuo Zdravko Cvjetković, dok se sem samog stripa u sklopu albuma nalazi i još štošta bogatog materijala. Primera radi, na čitave 23 stranice čitalac dobija bezmalo 54 autentične fotografije vezane za Valterov život, sa sve propratnim informacijama. Pride, čekaju ga i novinski isečci koji govore o uspehu stripa u Kini, kao i naslovna strana i jedna tabla sa kineskim prevodom. Tu su i biografije kako Ahmeta Muminovića, tako i samog Valtera, međutim autori dotičnih tekstova nisu navedeni u samom izdanju, što je definitivno propust koji bi valjalo ispraviti.
Naravno, nije sve ni u bonus materijalu. Glavni deo, odnosno Muminovićev strip, nikada bolje nije izgledao nego upravo ovde. Sve table su pažljivo prečišćene i ispeglane za ovo izdanje, te se oseća kao da je maltene juče nacrtano. Muminović jako dobro barata realističnim strip izrazom, što se da videti i u kinetici pokreta i u smirenim scenama (kojih nema puno). Kao pripovedač, Muminović pokazuje zavidni nivo veštine u vođenju priče, ne trošeći previše teksta gde nije potreban. Prečesto se nailazi na na kompletne autore, odnosno scenariste-crtače, koji očigledno bolje uspevaju u jednoj negoli drugoj veštini. Primera radi, izvanredan crtač bi neretko pretrpao strip ekspozicionim tekstom, repeticijom i drugim boljkama po pripovest, ne znajući pritom da primeni ekonomiju izraza. Isto je i sa crtačima koji imaju nedovoljno dijaloga ili nejasnu glavnu nit priče. Ukratko, potreban je balans, a kod Muminovića se on jako lepo vidi. Naravno, „Valter brani Sarajevo“ nije neko zavidno remek-delo po pitanju svojih elemenata (naposletku, rađen je kao zabava za školarce i srednjoškolce), ali i za svrhu kojoj služi ovaj strip je kvalitetan.
Partizanski strip kao takav je pomalo i enigma na domaćem terenu. Neretko odlazi u apsurd (maksimalno iskarikirani četnici, neuništivi pioniri, Nemci koji su više parodije na sami sebe nego ljudi od krvi i mesa, itd.) pogotovo ako ste neki autistični autor iz tog doba koji misli da je Tito dobra osoba i da je komunizam iole koristan (odmah da vas obavestim – u krvave i destruktivne ideologije kao što su komunizam i socijalizam mogu da veruju samo podljudska šljam sa pola mozga i neću se libiti da vam se smejem u lice ako iskreno podržavate isti), ali je svakako deo naše kulturnoumetničke istorije i tamo gde ga treba pohvaliti, pohvaliće se. Muminovićev „Valter“ je upravo jedno delo koje valja spasiti od zaborava, a iskreno dotičnu energiju bih uložio i u spas „Otpisanih“ i „Mirka i Slavka“. I ako su dotična oživljena dela makar upola dobra koliko i ova knjižica iz „Agarthija“, biću zadovoljan.
