U eri Maje Ognjenović odbojkaška reprezentacija Srbije je osvajala Ligu nacija, bila „srebrna“ u Svetskom kupa, dva puta bila prvak sveta, tri puta najbolja u Evropi, na Olimpijadi osvajala „srebro“ i „bronzu“…. Dosta odbojkaških stručnjaka tvrdi da je ona u ženskoj odbojci u ovom veku najbolji dizač na čitavoj planeti. Na svečanom otvaranju Olimpijskih igara u Parizu, petim na kojima učestvuje, Maja i vaterpolista Dušan Mandić nosiće zastavu Srbije. U Parizu će kao kapitenka pokušati i da sa ekipom osvoji jedino odličje sa velikih takmičenja koje joj nedostaje – olimpijsku zlatnu medalju. Tokom Igara će proslaviti i 40. rođendan, ali još ne razmišlja o kraju reprezentativne i klupske karijere.
Na pomen Maje Ognjenović, odmah krenu komplimenti za njeno vrhunsko odbojkaško umeće, što ju je učinilo stožerom i simbolom naše reprezentacije koja nam je u minulih dvadesetak godina, velikim uspesima, zarobila srca: „najbolji dizač evropske i svetske ženske odbojke u ovom veku“, „primer privrženosti državnom timu, sa više od decenije kapitenskog staža, „devojka zlatnih prstiju s očima na leđima“…
Kuriozitet Majine vanserijske karijere je da će ovog leta u Parizu, po peti put, učestvovati na Olimpijskim igrama. Tamo će proslaviti i svoj četrdeseti rođendan, što je još jedno obeležje koje njen životni put čini osobenim, a nju sportskom zvezdom koja ne tamni.
Nesuđena pijanistkinja i balerina
Maja je rođena 6. avgusta 1984. godine u Zrenjaninu, tada nazivanim „gradom sportova“ jer je iz njega poteklo više reprezentativaca, među kojima i osvajači olimpijskih medalja poput fudbalera Milana Galića, rvača Branislava Simića, boksera Zvonka Vujina, rukometaša Momira Rnića…
Mnogobrojna rodbina je uočila kod tek rođene devojčice da ima izrazito duge prste, pa su „pale“ prognoze da bi mogla postati pijanistkinja. Pošto skromna porodica Ognjenovića nije imala klavir, kad je došlo vreme da lepa i vrlo živahna devojčica počne negde da troši energiju, odveli su je na balet. Malo se bunila, jer su je više privlačili odbojka i plivanje, sportovi za koje su se bili opredelili sestra Miljana i brat Miljan, oboje stariji od nje.
Imala je tek sedam godina kada je, na jednom treningu pionirske sekcije zrenjaninskog „Poštara“, prvi put svoje duge prste raširila u lepezu da bi pravilno dočekala odbojkašku loptu. Vežbanje je zatim nastavila u stanu, gde je šarena „mikasa“ često bivala opasnost za prozorska stakla, cveće, lustere i drugu staklariju.
Ponekad bi zatražila neki savet od sestre Miljane, „večnog savetnika za odbojkaška i druga pitanja“, kako je i danas oslovljava, ali je najčešće nalazila način da, dodajući se često samo sa zidom svoje zgrade, prima loptu na prste ili odigrava „čekić“.
Polazak u školu nije prekinuo treniranje. Kao dobar đak, godinama je lako mešala „servise“, „blokove“, „dizanja“ i „upijače“ sa glagolima, prilozima, formulama i jednačinama. Podjednako su je hvalili treneri i nastavnici. Roditeljima je prioritet bilo njeno školovanje, ali je imala njihovu podršku i za bavljenje sportom pošto je držala dobar balans između odbojke i učenja, pokazujući neverovatnu upornost na obe strane.
Munjeviti uspon
Sa početka Majine karijere zanimljiv je podatak da se rano opredelila za mesto dizača u ekipi, iako i devojčice, kao i dečaci, u mladim godinama više vole ulogu smečera, u kojoj „razbijaju parket i dižu publiku na noge“. Shvatila je da je upravo dizač – tehničar ili plejmejker – povlašćeni član ekipe. Zato što samo dizač, uz primarnu ulogu pakera, ima mogućnost da bude i bloker i smečer, kao i priliku da „kuvanjem“, kao posebno atraktivnim potezom iznenađenja, skuplja poene.
U prvi tim „Poštara“ prekomandovana je već u četrnaestoj godini, na zahtev trenera dr Milenka Vukovića, nekadašnjeg člana zrenjaninskog GIK Banata, šampiona Jugoslavije, i profesora odbojke na novosadskom Fakultetu sporta i fizičkog vaspitanja. „Maja je već zrela za prvi tim, a uskoro će zakucati i na vrata državne reprezentacije“, rekao je tada iskusni stručnjak.
Pre tog „kucanja“, dogodilo se kucanje čelnika Crvene zvezde na vrata doma Ognjenovića. Aleksandar Boričić, prvi čovek beogradskog kluba, kasnije i čelnik OSS i Evropske odbojkaške federacije, brzo je sa zrenjaninskim domaćinima postigao dogovor o Majinom prelasku među crveno-bele, za čijeg je vođu imenovan mladi Zoran Terzić, potonji najtrofejniji stručnjak naše ženske odbojke.
Spoj Maje i Terze bio je, kako se kasnije pokazalo, božiji dar našoj odbojci: sa reprezentacijom su zajedno osvojili skoro 20 medalja na nacionalnim i najvećim međunarodnim takmičenjima.
Iako se pribojavala prelaska u Beograd gde će, prvi put u životu, biti bez porodice, Maja se nije pokolebala: ubedila je sebe da je to prvi veliki korak ka cilju o kom je već uveliko sanjala – da postane reprezentativka, da putuje svetom i osvaja medalje, da se njene fotografije nalaze u novinama i da je gledaju na televiziji.
Imala je već dve šampionske titule sa Zvezdom kada joj je, pre dvadesetog rođendana, stigao prvi poziv za reprezentaciju. Obradovala se, ali bez glumljenja iznenađenja. Na pitanje novinara da li se tome nadala, odgovorila je: „Da, još od onog dana kada me je tata prvi put poveo na odbojkaški trening.“ Priključenje državnom timu bilo je znak da je zvezda rođena.
Prvi dizač Evrope
Naša ženska odbojka je u to vreme uveliko bila u senci muške, jer su tadašnji jugoslovenski „plavi“ već imali „bronzu“ sa OI 1996. u Atlanti i „zlato“ osvojeno 2000. u Australiji. Ubrzo potom, upravo sa „rastom“ Majine generacije, počelo je njihovo ujednačavanje po rezultatima, a već nekoliko godina naše odbojkašice su, po medaljama i drugim trofejima, ispred svojih kolega. Istovremeno i među najboljim selekcijama u svetu.
Majin prvi veliki trofej bila je bronzana medalja sa Svetskog prvenstva 2006. u Japanu, što je predstavljeno kao „cunami u svetskoj odbojci“. Ispred Srpkinja, koje su na šampionat stigle rangirane ispod tridesetog mesta, plasirale su se samo Ruskinje i Brazilke. Maja je tada sebi rekla da treba sanjati odbojkaške snove, jer se ostvaruju i oni koji izgledaju potpuno neostvarivi.
Posle Tokija dobila je kompliment kome se silno obradovala: jedan novinar ju je nazvao „ženskim Nikolom Grbićem“. Naš as, njen komšija iz Kleka, tada je važio za najboljeg dizača na planeti.
Da poređenje s Grbićem nije bilo „prazna priča“ potvrdilo se 2007. u Belgiji i Luksemburgu, kada je Srbija osvojila srebrnu medalju na Evropskom prvenstvu, a ona bila „počašćena“ titulom najboljeg dizača na Starom kontinentu. Svi su bili oduševljeni njenom igrom, tačnim dodavanjima, čvrstim blokom, brzim reakcijama… Jedan ruski novinar je tada napisao: „Maja Ognjenović svojim maštovitim potezima uklanja blok, a ‘kuvanjima’ obeshrabruje protivnika.“
Činjenica da je kasnije za najboljeg graditelja igre proglašena na još tri evropska šampionata, zatim u Ligi nacija i svetskom Gran priju nameće zaključak da je ova Zrenjaninka najbolji dizač ovoga veka na čitavoj planeti. Dosta odbojkaških stručnjaka je to odavno javno potvrdilo.
Dačina pomoć
Prve Olimpijske igre Maje Ognjenović bile su one u Pekingu 2008, a sledeće u Londonu 2012. Iako su se „orlice“ oba puta nadale medalji, želje im se nisu ispunile – u Pekingu su izgubile u četvrtfinalu od Kubanki, u Londonu bile jedanaeste. Govorilo se – zbog neiskustva i straha od velikog sportskog izazova, jer su imale kvalitet. A taj kvalitet je naročito bio izražen 2011. kada su, u Beogradu, prvi put postale šampionke Evrope.
Tog „Beograda“ Maja se i dalje seća sa izvesnom nelagodom jer je nikad pre i nikad kasnije nije toliko pritiskao strah od eventualnog neuspeha. „Ono ‘moraš’ ili ‘moramo’ bilo je tada toliko jako da sam ga, tokom celog trajanja turnira, nosila kao težak teret. Tek kad smo stigle do zlata i videle koliko smo obradovale čitavu zemlju, vratila sam se u normalu“, priča i danas.
Majine nove olimpijske igre su one održane 2016. godine u Riju, gde su naše devojke, s njom u ulozi kapitena, stigle do olimpijskog „srebra“. Zanimljivo je da se tog događaja više seća po onome što mu je prethodilo, nego po zvezdanom trenutku svoje karijere – igranju olimpijskog finala. A to „prethodno“ bila je njena dilema, naglo iskrsla, da li da odbojci kaže – zbogom.
„Odjednom sam“, ispričala mi je, „osetila krizu motivacije. Imala sam 31 godinu kad mi se učinilo da je vreme da sa odbojkaškog puta, na kom sam osvajala medalje i priznanja, i bila praćena divljenjem i uvažavanjem, skrenem u neku tihu ulicu života i posvetim se nekom manje stresnom poslu. U trenu me je pritiskao teret zamora od hiljada treninga i utakmica, od dugih putovanja, menjanja klubova i gradova u kojima sam živela; falila su mi prijateljska i porodična druženja.“
Srećom po našu odbojku, ipak se nije povukla. A najzaslužniji za to bio je – kako ona često kaže – njen izabranik Danilo Dača Ikodinović, nekadašnji reprezentativac u vaterpolu, sa kojim je u braku od 2017.
Veliki motiv u Parizu
Od 2003, kada je prvi put obukla dres nacionalne selekcije, Maja je samo dvaput, zbog povrede i zamora, nakratko bila van reprezentacije koju će ovoga leta, i dalje kao kapiten, predvoditi na OI u Parizu. Njen motiv je jasan i ona ga ne krije: osvajanje zlatne medalje, jedinog odličja koje joj nedostaje u bogatoj kolekciji sa najvažnijih međunarodnih takmičenja.
U njenoj eri, „orlice“ su dva puta bile prvakinje sveta, tri puta najbolje u Evropi, a sa OI već imaju „srebro“ i „bronzu“. Osvajale su i Ligu nacija, bile „srebrne“ u Svetskom kupa… Na važećoj rang listi Svetske odbojkaške federacije (FIVB) ženska ekipa Srbije je na prvom mestu.
„I meni i mojim saigračicama motiv s kojim se spremamo za Pariz je veći od Ajfelove kule. A to je zlatna medalja, jedina sa najvećih takmičenja koja nam nedostaje u zbirci ove generacije. U Riju smo, pre osam godina, bile „srebrne“, sa prethodnih Igara u Japanu imamo „bronzu“, sad sanjamo da se ‘pozlatimo’“, kaže Maja.
Izgledi da naše reprezentativke dosanjaju svoj pariski san su sasvim realni, jer Srbija ima vrlo kvalitetan i iskusan sastav, dokazan kroz mnoga velika takmičenja minulih godina. Njegove predvodnice su upravo Maja Ognjenović i Tijana Bošković, zvanično prva odbojkašica planete. Bolji poznavaoci odbojke kažu da je ekipa koja ima takav tandem, uvek kandidat za najviša zvanja.
„Biće, naravno, teško“, ne da se euforiji Maja. „Glavni rivali će nam biti SAD, Italija, Turska, Brazil…, a velike planove ima još nekoliko selekcija. Ali Srbija u Pariz dolazi kao vicešampion Evrope i prvak sveta, što našim ambicijama i te kako daje pokriće.“
Kraj karijere nije na vidiku
Iako kaže da bi osvajanje zlatne medalje u Parizu predstavljalo krunu celokupne njene karijere, Maja, zasad, ne govori o povlačenju iz reprezentacije posle ovoletošnjih OI. Zato činjenica da je ovog proleća produžila ugovor sa Skandićijem, jednim od najboljih italijanskih prvoligaša, mnoge navodi na zaključak da će i dalje nositi i dres najbolje selekcije Srbije, koji je oblačila 230 puta, po čemu je apsolutni rekorder u našoj ženskoj odbojci.
Izvesno je, međutim, da će, kad jednom dođe do igračkog kraja, ostati u sportu „kome je dala život“, ali ne kao trener, već u sportskom menadžmentu. Za to je već stekla potrebno znanje, verifikovano i diplomom na Fakultetu za sport i fizičko vaspitanje u Novom Sadu. Maja ima i diplomu ekonomiste sa Univerziteta Edukons, a može se pohvaliti i znanjem nekoliko stranih jezika, naučenih u zemljama svog odbojkaškog pečalbarenja.
Bilo bi, naravno, dobro da ostane u našem sportu u kome je, kao igračica, bila vrlo kratko – ni četvrtinu svoje duge karijere. Bila je profesionalac u Rumuniji, Italiji, Poljskoj, Rusiji, Grčkoj i Turskoj. Uvek, naravno, u najjačim ekipama kojima je donosila i nacionalne i internacionalne trofeje. U evropskoj ženskoj odbojci zato je odavno skovan slogan: „Pozovi Maju Ognjenović radi titule.“
Izvor: rts.rs
