Juliju Julesu Radiloviću (1928-2022)
Strip i visoke akademske ustanove – čovek bi pomislio da ova dva pojma nemaju veze s vezom, pogotovo ako je pripadnik iole starijih generacija. Iskreno, ne bih da se ponavljam (niti da recikliram ono o čemu iznova i iznova ostali „eminentni stručnjaci za strip“ stalno melju) i da pišem kako je strip svakako umetnost, a kako moderna kultura prosto ne voli strip, neće strip, smatra ga šundom, itd. itd. itd. Da, sve ste to čuli. Umesto toga, ajmo na par anegdota.
Tamo krajem 2014. godine sam odbranio master rad i stekao zvanje master filologa. Tema mog rada ticala se pada čoveka u „Izgubljenom raju“ Džona Miltona i „Gospodaru muva“ Vilijema Goldinga. Lepa tema, pogotovo zato što izuzetno volim oba dela i cenim oba pisca. Ali ta tema, kakva god da je, je tek bila treći moj izbor. Pre nje sam imao zamisao da pišem i branim rad o tome kako H. F. Lavkraft kreira svoje svetove. Međutim, tu mi je mentor skrenuo pažnju da neću moći da to kod njega branim, već da ću morati da odaberem drugog profesora kao mentora. I premda mi je ideja o tome da branim rad o Lavkraftu kao jedan od retkih u Srbiji koji se time pozabavio na akademskom nivou, znajući ko bi mi to mentorisao morao sam da i to odbijem. A koja mi je bila ideja pre toga, pitate? Pa, pokrivanje dela „Black Magic“, mange čiji je autor Masamune Širou. Da, isti čovek iza serijala „Dominion“ (kod nas prevođen kao piratsko izdanje neznatno koje godine), „Appleseed“ (filmska adaptacija kod nas prodavana na DVD-ju poznih 2000-ih, odnosno ranih 2010-ih) i „Duh u oklopu“ (mangu u Srbiji izdao „Darkwood“ 2017. godine). Opet, vođen sam bio inovativnim i ambicioznim idejama da:
- Branim master rad o stripu
- Branim master rad o mangi
- Branim master rad o naučnoj fantastici, kiber-panku i mitologiji od strane jednog japanskog autora.
Od ovoga sam, doduše, morao brzo da odustanem jer prosto nisam mogao da nađem građu za istraživanje istog. Sve ostale mange su mi tada bile nedostupne, a naučna literatura na datom polju je bila maltene nepostojeća. I premda mi je malo krivo što do toga nije došlo, ne mogu a da se ne nasmešim na dotičnu ideju.
No, to nije bio moj prvi izlet stripom u akademske vode. Jedno godinu i po dana pre toga, na vežbama integrisanih veština, dobili smo zadatak da vršimo kratko istraživanje na dotičnu temu i pokažemo rezultate istog u vidu seminarskog rada, eseja, kako god. Naravno, strip mi je prvi pao na pamet, i pred sobom sam imao „prost“ zadatak:
- Pronaći voljne ljude za čitanje stripova u kontrolisanoj sredini (ljude koji, bitno je naglasiti, nisu ranije imali kontakta sa stripom, ili je taj kontakt bio pasivan i sporadičan)
- Ustupiti im po primerak stripova iz nekoliko različitih škola, scena, podneblja, itd.
- Primećivati reakcije tokom čitanja
- Intervjuisati čitaoce pre i posle čitanja
- Sumiranje rezultata i impresija.
Stripovi koje sam imao na umu da im dam na čitanje su bili sledeći:
- Prva epizoda strip-serijala „Gea“, autor Luka Enoh (kao predstavnik italijanskog stripa izdavačke kuće „Sergio Bonelli Editore“)
- „Deapool“ #1000, razni autori (kao predstavnik američkog superherojskog stripa izdavača „Marvel“)
- „Betmen: Godina prva“, autori Frenk Miler i Dejvid Macukeli (kao predstavnik američkog superherojskog stripa izdavača „DC Comics“)
- Prvi tom mange „Negima, Čarobnjak učitelj“, autor Ken Akamatsu (kao predstavnik japanskog stripa izdavača „Kodansha“)
- „Elasar“, autor Dejan Nenadov (kao predstavnik domaćeg stripa izdavača „UPPS“).
Naravno, tu sam naleteo na masu problema. Prvo, mnogo malo učesnika je pristalo na ovo (osmoro, ako se ne varam). Drugo, masa njih je znatno sporo čitala, pa sam morao da izbacim obimno najveće delo, odnosno „Negimu“. Treće, usklađivanje vremena je bilo nemoguće, te sam morao da ih šaljem da čitaju stripove kući, što je poremetilo koncept kontrolisane sredine. Četvrto, vreme za predaju eksperimenta je bilo manje od mesec dana, te nije bilo teoretske šanse uskladiti sve kako treba i pobrati korisne podatke. No i pored svega toga, odradio sam ispitivanje kako sam mogao i izložio isto pred auditorijumom. Dobio sam prolaznu ocenu, naravno, ali radom svakako nisam bio zadovoljan. Ovakav eksperiment bi valjalo ponoviti, ali u mnogo povoljnijim uslovima i sa mnogo jasnije određenim kriterijumima (inače, imao sam i jedan akademski rad vezan za Lavkrafta nešto kasnije, ali to je tema za drugi put).
Ovo sve navodim zato što sam sebe smatrao jednom zaludnom glavom koja je mislila da može, na ovaj ili onaj način, da strip uvede u akademski diskurs za nove generacije. Ono što nisam znao je da nisam jedini koji je to probao, kao i to da je najmanje jedna osoba pre mene dotični neuspeh za vreme studija pretvorila u kasniji uspeh.
Angažman Darka Macana na domaćem i u inostranom stripu je već poprilično poznat. Nema ljudi koji nisu čuli za, recimo, „Maršala Basa“, „Star Wars“, „Grendel Tales“, „Svebora i Plamenu“, „Mister Mačka“, „Sergeja“, „Slomljeni svemir“, ili njegov krunski vrhunac (barem po mom retko kada skromnom i vazda boljem-od-vašeg mišljenju) „La Bête Noire“. Ono što meni vazda kod njega privuče pažnju, doduše, su manje isticana dela, poput njegovog učešća u „24-satnom crtanju stripa“ i rada na „Bočku“. Na takvo delo sam jednom naleteo u nekoj knjižarici – jedna sveščica je u pitanju, sa malo preko 60-tak strana, knjižica sa naslovom „Hrvatski strip 1945.-54.“. Zaintrigiran, kupio sam istu i, tek relativno skoro, iskopao vremena da je propisno pročitam.
U pitanju je, kako sam Macan veli, njegov diplomski rad (ili pokušaj istog) pisan još tamo sredinom devedesetih, usred opšte zbrke koja je grabila Balkan i masturbirala istim. Iz predgovora saznajem da ni sam autor nije zadovoljan dotičnim spisom (gle čuda, kao ni masa autora svojim ranim radovima – uključujući i tuberkulozu koja potpisuje ove redove i njegove pokušaje akademskih spisanija o stripu), ali da je svakako želeo isti da objavi da barem negde postoji dokaz o njegovom postojanju, pa nek bude i on svojevrsni izvor nekome za nešto. Ovo me neodoljivo podseća na Predraga Đurića i njegovu odluku da svoj prvi osvrt na strip, koji je pisao kao srednjoškolac, objavi u svojoj knjizi „Kvadrati koji govore“ (i o njoj će biti reči u docnijim tekstovima, polako). A podsetila me je i na odluku Zdravka Kneževića Kneza, predvodnika strip radionice u Prnjavoru, da nemali broj svog fanzina „Kunova“ posveti najranijim radovima trenutnih majstora devete umetnosti, crtača i scenarista koji su se odavno probili i uspevaju. Trebalo bi jednom da se osvrnem na taj fenomen početaka i prapočetaka, ali i to će dobiti svoje. Sad malo o Macanu.
Njegova knjižica pokriva razdoblje od 10 godina, počev od kraja Drugog svetskog rata pa sve do prvih godina kada se strip u Jugoslaviji pomalo vraćao međ’ publikumom. U tom razdoblju, veli autor, je skoro 20-tak publikacija objavljivala stripove različite dužine, varirajućih žanrova i raznolikih koncepcija, premda ne plasirajući ih originalno kao stripove (u prevodu, promovisani su i predstavljani kao karikature, barem u prvih recimo 5-6 godina nakon rata). I premda su prevagu imali uvozni strani stripovi, domaće snage su se primetno probijale, i tu vidimo neka i te kako poznata imena (Braća Nojgebauer, Andrija Maurović, Borivoj Dovniković, Zvonimir Furtinger, Jules Radilović, Vladimir Delač, itd.). Interesantno je i to što se Macan osvrnuo i na onovremenu strip kritiku, mahom iz pera partijskih botova koji su strip pretežno (mada ne uvek i ne u potpunosti) predstavljali kao šund i kao bezvredan oblik zabave koji zaglupljuje narod. Ukoliko vam treba izvor netrpeljivosti akademika, intelektualaca, pa i prostonarodne raje prema stripu, tražite ga ovde. Same reakcije dotičnih „stručnjaka“ su odlična dopuna na Macanov popis objavljenih radova hrvatskih stripara u ovom desetogodišnjem periodu, jer taman ilustrativno pokazuju gde je strip bio onda i do koje tačke smo sada, kao Balkan, dogurali. Podseća me dosta na priče koje sam čuo o bugarskom, rumunskom i grčkom stripu, a i te kako me podseća na trnoviti put koji je strip u obe Koreje morao da prođe, o čemu sam se i osvrnuo u jednom poširem tekstu na tu temu. Naravno, strip u Sovjetskom savezu je otprilike isto toliko istrpeo, o čemu mnogo stručniji ljudi od mene mogu da posvedoče, a čega se čak i Macan ovde dotakao, doduše dosta tangentalno i u prolazu.
Po pitanju same knjige, mogu da kažem da je jako informativna i da je, ako ništa drugo, odlična kao popis stripova u domaćoj štampi u poratnim godinama u hrvatskom delu Jugoslavije. Naravno, teško je preporučiti istu knjigu zato što ipak ima karakter naučne studije, te je samim tim pomalo zatvorena za prosečnog čitaoca. Otprilike je isti „problem“ kao sa knjigama Harisa Cerića – izvanredna su dela u pitanju, ali imaju uski publikum. Prema tome, svakako moj predlog za čitanje stoji, ali predlog koji zahteva jednu veliku dozu truda i podjednaku dozu opreza.
No, meni je svakako interesantnija pozadina ove knjižice od samog sadržaja, barem onako anegdotalno. Ne mogu a da ne zamislim mladog Macana kako sedi u nekoj neurednoj fakultetskoj biblioteci gde lista stare brojeve „Kerempuha“, „Plavog vjesnika“, „Omladinskog borca“ i „Petka“ (dok se, recimo, u pozadini dvoje studenta prepiru oko fudbala, dvoje seksaju, troje duvaju vutru, a četvoro zapravo pokušava da uči za ispit) i kako se nervira jer mu nekako ne ide od ruke da taj svoj zamišljeni rad finalizira. A u glavi mu je, pretpostavljam, isti onaj poriv kao svima nama ljudima od kadra, taj da mora da plebsu pokaže da je strip ozbiljna stvar. No, kao stariji je shvatio da nije skroz u pravu – strip je ujedno i smrtno ozbiljan i ubojito neozbiljan, u čemu je i njegova draž. A kao dokaz samom sebi da je sazreo na tom domenu, Macan je te, sada davne 2007. godine, rešio da ovo knjižiče pusti u etar. Deceniju i po kasnije, još jedan bivši student o istoj toj knjizi ovde piše, u vremenu kad je takvih knjiga za nijansu više nego ranije, gde je strip za nijansu plasiraniji nego inače, a gde je i dalje fascinantna činjenica da je on, kao vid umetnosti, mator tek stotinu godina i par decenija pride. Interesantna stvar, taj život.
