Stripovski i svakako!
– Haris Cerić
Lomio sam se kako da naslovim ovaj tekst, jer da sam išao koncepcijski, u naslovu bi bila citirani, od reči do reči, nazivi sve tri knjige o kojima će ovde biti reč, što bi taj isti naslov doveo do bezmalo 32 reči! Složićete se, to je previše. Ali ni ovaj naslov ne odgovara, zato što poslednja knjiga u nizu nije autorska, već koautorska. Naposletku, reših se na ovo što stoji ovde, a samim tim se rešavam i dosadnog dela ovog teksta. Pređimo, blago dedi, na meso.
Godina je 2019-ta, kada je Milostiva Gospođica Corona-Chan bila tek u najavi što se svetske joj turneje tiče (tada se družila samo sa braćom Kinezima). Mesto je Banjaluka, entitet Republika Srpska, država BiH, brdo kancera zvano Balkan. Tokom maestralnog festivala „Deveta Dimenzija“, drugog po redu i prvog koji je imao tu nesreću da istrpi mene, zadenuh razgovor s jednim od gostiju, izvesnim gospodinom koji se uz osmejak odaziva na ime i prezime Haris Cerić. Hteo, ne hteo, dotični čelovjek je vanredni profesor na Fakultetu političkih nauka u Sarajevu (da, narode, samo se sa elitom družim; stripovi su mnogo za’ebana stvar, kažem ja) gde predaje grupu pedagoških predmeta. Ono jes, hvataju me odmah ospice kad pomislim na iste (nevezano što i sam, hteo, ne hteo, moram da budem pedagog barem u osnovnim crtama), a pogotovo kad pomislim na onu hrpu ljudi koje sam morao da polažem i o kojima sam morao da čitam za vreme studija (Stiven Krašen i Noam Čomski su mi prvi na listi za odstrel), ali je neosporivo da je pedagogija, sa sve srodnim naukama (poput, recimo, andragogije) i te kako bitna po buduće naraštaje. E sad, Cerić je rešio da se zapita još i nešto pored tog aksioma – koliko je strip bitan po pedagoški i obrazovni razvoj istih tih budućih naraštaja? Toliko se o tome pitao da je naređao tri knjige o datoj tematici, od 2013. godine pa do dana današnjeg.
Knjiga 1: Skandalon u oblačićima: Kako koristiti strip u nastavi?
Reč „skandalon“ je izvorno grčka („σκάνδαλον“) i prevodi se kao „zamka, mreža, mamiti, kušati, prekršaj“; u Bibliji nosi značenje „kamen spoticanja“, gde je najčešće dovođena u vezu sa počinjavanjem greha (opet, od ovog „kušati, mamiti,“ itd.) a osnova je modernog termina „skandal“ koji je ušao u maltene sve svetske jezike. No, šta je skandalon u nastavi? Pa, uzevši definicije koje je Cerić naveo u obzir, ovaj termin označava metodički postupak gde će se učeniku izmamiti znatiželja za učenjem putem nečega što će mu/joj izazvati sumnju u već etablirana znanja. Ne samo da je ovo efektivan način da se učeniku izazove i održi pažnja, već je i spektakularan metod da se zapravo neki problem preispita, vidi u novom svetlu, novim metodama, i da se znanja na polju istog ili potvrde, ili prodube, ili pak promene.
U sklopu svoje prve knjige, u izdanju „Centra za napredne studije“ iz Sarajeva, Cerić upravo pokušava da vidi da li je moguće, i na koji način, koristiti strip kao jedan svojevrsni skandalon. Ali to je samo jedan segment ovog monumentalnog dela. Pošto je na sebe preuzeo zadatak da strip prebaci na akademski teren, Cerić je morao da pokrije nešto veću materiju, na nešto širem planu, ne bi li narod u fakultetskim krugovima upoznao podrobnije sa osnovama devete umetnosti. Samim tim, imamo opsežna poglavlja koja savršeno sumiraju šta je strip, te koji su njegovi elementi, kako je tekla istorija istog i do koje mere je…pa, merodavan kao umetnost. Uz to, drži se i nešto bliže akademskim i pedagoškim krugovima sa poglavljima koja govore o tome kako čitaoci primaju informaciju čitanjem stripa, kakve su akademske mogućnosti (i nedostaci) stripa kao medija, kako je do sada pokrivan u naučnoj periodici, šta moderni akademski krugovi van Bosne (i Balkana generalno) misle o stripu, itd. Ukratko, Cerić je rešio da na najadekvatniji mogući način servira storiju o stripu tamo gde se, barem u našim sredinama, dugo vremena nije mogao naći.
Ali ono što je meni spektakularno jeste činjenica da je Cerić oformio jednu potpuno novu nastavnu metodu, ili je barem, u najboljem slučaju, postavio parametre metode koja se dugo vremena kuvala u umovima predavača širom sveta. Ovu metodu je krstio „stripovna metoda“, ime koje bi valjalo upamtiti.
Knjiga je naišla na kvalitetan odziv, što je i dobro i loše u zavisnosti od vašeg mišljenja o Ceriću – počim je završio ovu, krenuo je rad na sledećoj knjizi, i od tada se nije zaustavio. Nek su vam bogovi na pomoći, narode.
Knjiga 2: O edukativnom potencijalu stripa: prilozi etabliranju stripovne metode u nastavi
Vidite li epigraf na početku ovog teksta? Pomislili ste da je preuzet iz neke od knjiga o kojima je ovde reč?
Ne krivim vas što ste to pomislili, ali grešite. Naime, dotični epigraf je, od svih mesta, preuzet iz posvete koju je Cerić napisao meni, a upravo na primerku ove knjige koji sam dobio u Banjaluci. Ovo je možda prvi i jedini put da zapravo citiram posvetu, ali je sintagma data u posveti toliko jaka i relevantna, a pride brevilokventna, po ovu recenziju da sam prosto morao da je drpim. „Kradi od najboljih“, što kaže izreka.
No, u čemu je reč što se tiče Cerićeve druge knjige, izdate 2019. godine pod izdavačkom palicom kuće „Perfecta“ iz Sarajeva? Samo ime naglašava da će se autor baviti tome kako stripovna metoda utiče na primanje i zadržavanje znanja kod učenika u toku nastave. I mada je knjižica omanja i tanušna, toliko je krcata informacijama, od parametara istraživanja do sirovih brojki, da ju je teško pročitati u jednom dahu i zadržati sav info. Sem ove teme, Cerić se dotiče i dodatna dva aspekta stripa: edukativnih uradaka sa religijskom tematikom i edukativnog karaktera stripa u socijalističkim društvima (koja, nažalost, nisu nalazila razumevanje za strip i neretko ga smatrala proizvodom kapitalizma i „trulog Zapada“). Posredi su Cerićevi naučni radovi objavljeni tokom prethodne decenije, a svi sa istim karakterom – primena stripa u nastavi i uspešnost datog poduhvata.
I mada je sam autor naglasio da je „U edukativnom potencijalu stripa“ dopuna „Skandalona u oblačićima“, meni lično ne deluje tako. Ovo je „standalone“ delo koje se komotno može pročitati i bez prethodnika (doduše, falilo bi recimo 10% konteksta) i koje samo po sebi može da služi kao polaznik za dalja istraživanja.
Knjiga 3: Strip kao medij filozofske poruke: stripozofski pristup nastavi filozofije
Naravno, ni Corona-Chan nije mogla da zaustavi Cerića da sa svetom podeli i treću knjigu, krunski vrhunac prethodnih istraživanja i iskorak u novim i neistraženim domenima naučnih ogleda na polju pedagogije, filozofije, i obrazovanja uopšte. I naravno, takav zadatak nije mogao (niti želeo) da iznese sam, te je knjiga rađena koautorski.
Koautor je Elmana Cerić, profesorka filozofije i logike u sarajevskoj Drugoj gimnaziji (koja je i izdavač ovog štiva) i, u slobodno vreme, supruga Harisa Cerića. O čemu se, dakle, radi u dotičnoj knjizi? Pa, prva polovina je, barem naizgled, mahom Harisova, a u njoj se prvo sumira stripovna metoda, te se dodatno govori o potencijalnim stripovima koji se mogu koristiti u nastavi filozofije. Između toga, stoje i detaljni nastavni planovi koji uključuju stripovnu metodu, sasvim sigurno zajednički uradak oboje supružnika Cerića, i detaljnost ovih planova bi trebalo da baci svakog predavača u hroničnu depresiju. Pomoću ovih metoda, Elmana je uspela da animira tinejdžere iz Druge gimnazije da pojedine filozofske koncepte, probleme i anegdote upravo predstave stripovski, na više načina. A rezultati svega toga?
Pa, rezultati svega toga odlaze na drugu polovinu knjige, odmah nakon kratkog uvodnika same Elmane Cerić. Odnosno, da se bolje izrazim – rezultati odlaze na moj apsolutno najomiljeniji uradak svih triju knjiga do sada.
Posredi su stripovi učenika Druge gimnazije, koji pokrivaju raznolike filozofske teme, od drevnih Grka do filozofa 20-tog veka. I da mi je neko rekao da deca zumeri mogu i u ovo doba, dakle u doba smart naprava, brzog interneta i kanceroznih društvenih pokreta, da i dalje budu ovako kreativna, ne bih mu poverovao tek tako na reč. Ovoj deci stvarno svaka čast – lepše radove, barem po pitanju čistog entuzijazma, nisam u skorije vreme video. Dame i gospodo, ovako se trebaju animirati mladi na rad na stripu, i da je iole sreće i pravde na ovom bagaljvom svetu, stripovna metoda bi se primenjivala i šire, na druge predmete (istorija, pogotovo, bi bila plodno tle za nove kreativne izlete mladih naraštaja). Njihovi radovi stoje rame uz rame sa naslovnicom ovog izdanja, koju je majstorski otelotvorio Ismet Erdić Erda, etablirani strip autor iz Bužima i etablirani drug potpisnika ovih redova. A šlag na torti jesu svojevrsni intervjui sa učenicima, svedene impresije nakon same metode. Njihove reakcije govore same po sebi.
Sumacija
OK, palamudio sam o sve tri knjige u kratkim crtama i vrlo narodskim jezikom, te im samim tim činim nepravdu jer su napisane vrhunski, ne izostavljajući ni jedan jedini detalj bitan po temu stripovne metode i stripa u nastavi. Ali, kao što to i inače biva, opet se lomim da li da predložim čitanje istih širokim narodnim masama.
U biti, sve tri knjige su akademske publikacije naučnog karaktera. Prevedeno na prostonarodski, pučki, i „naški“, to znači da su preteške za čitanje ako nemate barem neku akademsku osnovu. I odmah da naglasim, to ne znači da sam na lestvici više od vas zato što sam uspeo ova dela da razumem; iskreno, i meni je trebalo nešto više vremena da sve pohvatam, prvenstveno zato što, iako se donekle razumem u naučni metod, nemam kvalitetan aparat za razumevanje istraživanja na polju pedagogije i srodnih nauka. Za tako nešto bi mi trebale doktorske studije i najmanje 5-6 godina propisnog istraživanja. Ukratko, knjige bi se činile malo više hermetičnim, ili bi barem to bile neiniciranim čitaocima. Ne sumnjam da je Cerić mogao da ih napiše pristupačnijim jezikom (štono bi moderni tumori internet marketinga rekli, umeo bi on da piše SEO-kompatibilne tekstove), ali opet, priroda publikacije je ta da zahteva praćenje određenih scijentističkih načela. Prema tome, predlažem da slobodno nabavite sve tri knjige, ali da ih čitate sa punom pažnjom i sa mnogo opreza.
Još jedna mala primedba datim knjigama je neobična lektura. Nisam 100% u toku sa kretanjima modernog bosanskog jezika, ali mi deluje kao da su lektori pribegli nekom rešenju gde je mešan standardni bosanski sa standardnim hrvatskim. Dopuštam sebi da grešim, ali mi par indikatora govori da se tu nešto provuklo kako ne treba (ex. paralelno korišćenje izraza „historija“ i „povijest“, te izraza „vjerovatno“ i „vjerojatno“, pa navođenje stranih imena u izvornim ortografskim rešenjima, itd.).
E sad, zašto me je zagolicalo da ovo pročitam? Pa, kao što sam Cerić navodi, istraživanja među akademicima na temu stripa su opskurna i raštrkana. I sam sam se oprobao u istraživanju na polju stripa koje je bilo znatno manjeg opsega (osmoro ispitanika) u znatno lošijim uslovima (nije bilo propisne kontrole, rok je bio manji od par meseci) i sa znatno lošije postavljenim parametrima (možda jednom i dostavim tekst na nekoj online platformi, pošto je onakav bruka i sramota za bilo kakvu naučnu publikaciju sa renomeom). Znam da je maltene nemoguće navesti ljude na akademskom vrhu da se u ovakvo nešto upute, te Ceriću (i supruzi mu) mogu samo da pružim ruku i čestitam…eventualno i da mu pružim kopiju nekog stripa (cenim da se ne bi žalio). A pre svega, zahvalio bih mu se zbog jedne prilično nenamerne revelacije, jednog rezultata istraživanja na koje nije računao. Naime, njegova opsežna literatura mi je taman dala budući spisak za kupovinu – čovek je iskopao toliko kvalitetnih knjiga koje se bave tematikom stripa na naučnom nivou da je jedino što potpisnik ovih redova može uraditi jeste da počne sa štednjom novca za iste. A ima ih, m-no-go, što bi rekao Crni Džić iz prve sezone serije „Crni Gruja“.
Prema tome, kako zaključitii? Jednostavno – naglasiću ono stripovsko „nastaviće se“ u iščekivanju novih akademskih uspeha Harisa Cerića. Na polju stripa, razume se.
