Početkom 1999. godine, pre bombardovanja, jedan autor je napisao uvodnik za štivo koje će „Narodna knjiga“ izdati dve godine kasnije, štivo koje je u biti kolekcija eseja o stripu i strip dešavanjima. Dve godine potom, usledila je sledeća knjiga sa sličnim naslovom, ali gde je tematika bila usredsređena na jugoslovenske autore i strip-projekte. Taj autor se svojevremeno potpisivao pseudnimom V. Fumeti, ali kako ga posle nije bilo sramota da priča ljudima kako čita stripove (a nikada ga nije bilo sramota, niti će ikada biti), rešio je da se pseudonima reši i da svoje kršteno ime, Vasa Pavković, udene u anale srpske i jugoslovenske strip istorije.
Mnogo je toga pisano o Pavkovićevim knjigama „Slatki strip“ i „Naš slatki strip“. Izvesni kritičari su knjige nazivali strip-čitankama koje treba obavezno overiti. Oštriji su išli čak dotle da Pavkovića nazivaju drskim što reizdaje stare tekstove, a njegove knjige bezvrednim. Međutim, ona zlatna sredina je obe knjige prihvatila kako treba – otvoreno, sa malo rezervi, ali i sa mnogo respekta. Jer naposletku, Pavkovićev rad na stripu (koji traje već decenijama) i te kako zaslužuje respekt, a ove knjige su krunski vrhunac istog.
Počnimo od „Slatkog stripa“. Vrlo brevilokventno, Pavković čitaocima predstavlja autore i stripove van granica Jugoslavije. Sama knjiga je podeljena u dve tematske celine, kreativno nazvane „Novi svet“ i „Stari svet“. U prvom delu pokriva autore sa prostora oba američka kontinenta. Naravno, u prvom planu su stari majstori kao Mekej, Heriman, Makmanus, Foster, Li Fok, Rej Mur, Fil Dejvis, Vilijem Rit, Klarens Grej, Zigel i Šuster, Bil Finger i Bob Kejn, Aleks Rejmond, Milton Kanif, Hoze Luis Salinas, Voren Tafts, Džim Dejvis i Bil Voterson. Pokriveni su i humoristički stripovi ovih autora („Garfild“, „Kalvin i Hobs“, „Krejzi Ket“, „Porodica Tarana“) kao i ozbiljniji radovi („Fantom“, „Supermen“, „Betmen“, „Mandrak“, „Cisko Kid“, „Rip Kirbi“) i neka remek-dela („Mali Nemo“, „Princ Valijant“). Drugi deo je tek poširok, a spisak imena će upravo da vam uvredi inteligenciju, zato što planiram apsolutno sve da ih navedem! Redom, to su: Rejmon Mašero, Gošini, Moris, bračni par Funken, Vili Paterson i Sidni Džordan, Benito Jakoviti, Uderzo, Franken, Šarlije i Žiro, odnosno Moebius, Džim Edgar, Hesus Blasko, Džon Dikson, Šarlije, Džim Holdavej i Piter O’Donel, Don Lorens, Fransoa Valteri, Arturo Del Kastilo, Hugo Prat, Antonio Hernandey Palasios, Žan-Pher Žurmelen, Đankarlo Berardi, Ivo Milaco, Iv Šalan, Ticijano Sklavi, Anđelo Stano, Đampiero Kazertano, Korado Roi, Herman Ipen, Fransoa Buržon, Viliem Vens, Abuli i Hordi Benet, i na kraju (fala nebesima!) Rene Stern. Neću da budem okrutan i da navodim sve stripove pomenute u knjizi, jer niti ja imam živaca to da radim, niti vi da čitate.
Prilazak materiji od strane Pavkovića je donekle šablonski. Sem toga što ukratko opiše stripove, navodi i publikacije u bivšoj Jugoslaviji koje su dotične priče predstavljale našoj publici i (neretko) lamentira što su pojedine epizode izbačene, loše prevedene, loše poređane, neadekvatno ištampane ili prikazane u pogrešnom formatu/koloru. Međutim, i pored ovih kritika, Pavkoviću ne nedostaju superlativi o autorima, radnjama, preokretima, pa i pojedinim domaćim izdavačima. Ovde se jasno vidi zašto se neko sa tako jakom književnom pozadinom poput Pavkovića opredelio da na jedan profesionalan i predan način piše o devetoj umetnosti. Uz to, vidi se i nivo istraživanja i količina izvora kojom se autor služio, kao da je pisao magistarski rad ili doktorsku disertaciju (samo sa nesumnjivo više uživanja).
Tek par godina kasnije je izašla i druga knjiga, „Naš slatki strip“, delo koje nesumnjivo treba da poseduje svako ko želi da se upozna sa srpskim (a i jugoslovenskim) stripom. Dok je naslovnicu prethodne knjige krasio Gaša Šeprtlja, naslovnicu ove okupiraju Mirko i Slavko. Dok je prethodna knjiga imala dve tematske celine zvane „Novi svet“ i „Stari svet“, ova ima druge dve, „Naš svet“ i „Naš prostor“. Ukratko, u prvoj su opisani autori i njihova dela, u drugoj naši izdavački poduhvati koji su promovisali (u ovoj ili onoj meri) domaće snage. Naravno, opet sledi poveliki spisak autora, među kojima su: Konstantin Kuznjecov, Đorđe Lobačev, Nikola Navojev, Andrija Maurović, Zdravko Sulić, Milorad Dobrić, Desimir Žižović Buin, Božidar Veselinović, Petar Radičević, Radivoj Bogićević, Nikola Mitrović Kokan, Žika Atanacković, Miodrag Đurić, Ivica Bednjanec, Miloš Krnjetin, Branislav Kerac, Igor Kordej, Dragan Bosnić, Sibin Slavković, Đorđe Milosavljević, Milan Jovanović, Zoran Janjetov, Danilo Milošev Wostok, Goran Skrobonja, Dražen Kovačević, Aleksa Gajić i Aleksandar Zograf. Od publikacija, izlistani su „Politikin Zabavnik“, „Mika Miš“, „Kekec“, „Nikad robom“, „Biblioteka ’Lale’“, „Crtani romani“, „Zenit“, „Panorama“, „Stripoteka“ (i stara i obnovljena), „Strip Art“, „Cak“, „Eks Almanah“, „Ju Strip“, „Cepelin“, „Tron“, „Megatron“, „Striper“ i „Luksor strip“. Ovde se vidi koliko je zapravo Pavković strastan po pitanju domaćeg stripa. Bilo da lamentira neuredni raspored priča Maurovića u izdanju „Dečijih novina“, bilo da piše hvalospeve o Kordejevom „Vamu“ ili o Janjinom „Bernardu Panasoniku“, autor se podjednako predano daje materiji i duboko uranja u istu, proizvodeći kratke ali efektivne tekstove. Uz to, ne libi se da pokriva i glavni tok i alternativu, i potkovane legende i tadašnje novajlije, i eksperimentalno i očekivano. Pavković nam boji visprenu, živu sliku srpske i sveukupno jugoslovenske strip scene od samih njenih početaka pa sve do kraja milenijuma (i početka novog). S obzirom da je samo godinu dana pre izlaska knjige treštio prevrat u domaćoj politici, a tri godine pre toga vrištao rat, mora da je bilo impresivno iskopati čitavu materiju, preći je detaljno i napisati ovako pregnantnu knjigu, a pogotovo uraditi to nakon prethodne knjige za koju je podjednako mnogo rada bilo potrebno. Jeste, dobar deo tekstova je već objavljivan pre toga, ali sentiment ostaje isti.
A sentiment koji ostaje isti glasi „Pavkovićeve knjige treba pročitati“. I da, to podrazumeva obe, i „Slatki strip“ i „Naš slatki strip“; ipak je red, svi mi dugujemo sebi da se podsetimo da stojimo na ramenima džinova, pogotovo sada kada se vreme za stvaranje novih džinova opasno klacka.
