Kako napisati knjigu eseja i kritika o stripu, načiniti je urnebesno smešnom i podobro pooštrenom da zaboli onda gde treba i onoga kog treba? A pritom u istu ubaciti sopstvene ljubavi i ne-baš-ljubavi na način da se čitalac zainteresuje, čak i ako se dijametralno ne slaže? I kako pritom to uraditi ispod radara, ali sa univerzalno dobrim prijemom? Lako je, samo treba da budete Dejan Stojiljković.
Ime Stojiljkovića se pročulo po književnom svetu. U zadnjih deceniju i kusur dao nam je „Konstantinovo raskršće“, „Znamenje anđela“, „Duge noći i crne zastave“, „Nemanjiće“ i dosta toga. Naravno, ako hoćete onaj duboki „lore“, enciklopedijsko uranjanje u triviju, setićete se zbirke proze „Leva strana druma“. Dakle nije čoveku strana pisana reč.
Nije mu stran ni kadar. Ko-uređivao je „Strip Pressing“ u početku, recenzirao stripove i pisao uvodnike za iste, te mu je izašao i strip „Extra Gedža: Tatko na superheroji“ i adaptacija sopstvenog romana „Konstantinovo raskršće“, a sprema se još toga, ako je verovati glasinama.
Doduše, nije mnogima poznata njegova knjižica „Kiselo & slatko“ edicije „Putevi“ izdavača „Mono i Manjana“. Sa ne mnogo pompe je izdata 2011. godine, rasprodata munjevito i bila pod nevelikom navalom pozitivne koliko i negativne kritike. Međutim, razumevanje ove knjige zahteva ignorisanje čoveka zvanog Dejan Stojiljković, i – bitnije – zahteva poznavanje čoveka nadimaknutog Deksa Pantelejski. Pod ovim forumskim nadimkom, Stojiljković je poprilično otvoreno i nahvalio i nacrnio nebrojene stripove, filmove, muzičare, izdavače, štagod. Ova knjiga je odabir po Deksinom mišljenju najboljih i najreprezentativnijih tekstova u deceniji pre izlaska knjige, periodu od 2001. do 2011. godine. Posvećena je tada preminulom, a sada odavno pokojnom i nikada prežaljenom majstoru Serđu Boneliju, a tekstovi koje sadrži su izlazili na takođe pokojnom i nikada prežaljenom internet portalu UPPS – Udruženje za promociju i produkciju stripa. Štaviše, „Kiselo & slatko“ je upravo ime Deksine kolumne sa UPPSa. Pre nego što se bacimo na sadržaj kako treba, valjalo bi reći da je cela knjiga prožeta bilo fotkama vezanim za strip ili film o stripu, bilo ilustracijama i stripovima po prvi put objavljenim u nekoj zvaničnoj publikaciji.
Knjiga je podeljena u četiri segmenta. Prvi, „Vatra i led“, pokriva stripove iz širokog nam, a opet malog sveta. Ovde Deksa govori o klasicima poput Harolda Fostera i američkih superheroja, andergraund majstorima poput Roberta Kramba, kultnim delima poput „Vrane“, modernim klasicima poput Dilana Doga i Helblejzera, kao i pojedinačnim autorima koji su obeležili moderni strip (Nil Gejmen, Frenk Miler).
Drugi segment je „Y(u) Files“, verovatno najinteresantniji (da nije onog koji sledi direktno nakon njega) po pitanju samih autora i opisanih stripova. Pokriveni su Bane Kerac, Aleksa Gajić, Voodoo Popeye, Željko Pahek, Dejan Nenadov, Marko Stojanović i Zoran Stojiljković Kiza. Naravno, neke od autora pominje u svojstvu pisanja o serijalima – među pomenutim spadaju „Kobra“, „Ket Klou“, „Vekovnici“ i „Astro-Iđani“, kao i par kvalitetnih individualnih strip-albuma.
Treći, izvanredno interesantni segment je „Odjahali su pešice“, i sadrži samo dva teksta. Prvi od ta dva, „Autori…i oni drugi“ bez ikakve apologije opliće po narodu koji se u to vreme bavio stripom, skrećući pažnju na ono što je trulo kod samoprozvanih autora domaćeg stripa. Drugi, duži i bez pogovora najintrigantniji tekst u čitavoj knjizi, je „Želite li da postanete…kolekcionar?“, gde saznajemo kako Deksa deli sakupljače stripova. I nakon čitanja, morbidno je koliko data podela ume da bude tačna i dan-danas. Deksa iz svog stripovskog iskustva govori o tome kakvi sve ljudi sakupljaju stripove, čime se bave, kako pristupaju medijumu, kako se ophode prema prostonarodnoj raji, itd. Svejedno, tekst koji vredi prelistati nekoliko desetina puta.
Poslednji segment, „Ukus celuloida“, govori o filmu kroz strip. Mahom su ovo tekstovi o adaptacijama stripa u film, filma u strip, stripa u tv serije, filma i video-igara u stripove…kapirate. Ovde je možda procentualno najviše negativnih kritika, mahom usmerenim ka prilično lošim adaptacijama stripova u filmove pre nego što je Holivud skapirao da je za taj posao potreban neko ko se u strip zapravo i razume. Ali segment nije bez pohvala uspešnih adaptacija, i tu takođe nema apologije. Naprosto, Deksa unosi celog sebe bilo da hvali ili kudi.
Što je savršeni način da se porazgovara o stilu pisanja. Ovo je pisana reč Stojiljkovića koja više naginje ka svojim danima iz „Leve strane druma“ nego ka onima iz, recimo, „Dugih noći“. Rečenica je fleksibilnija, prizemnija, bliskija čitaocu, kao da sedite i razgovarate sa čovekom lično. Sam autor naglašava da ovo nisu strip-kritike, niti da sebe smatra strip-kritičarem u bukvalnom smislu te reči. Ovo su ogledi, eseji, impresije o medijumu u kome se nalazi jaku dugo, sa prisustvom koje i pored uspeha na terenu proze ne odumire. I kao takvi daju autoru slobodu kakvu retko ko dobija sa platformom za pisanje. Deksa je oštar i beskompromisan sa mišljenjima. Onde gde smatra da ima kvaliteta daće sve od sebe da vas ubedi da strip nabavite i da ga pročitate dok vam se ne ureže u srce. Ono što ne voli, pa, to završava pod točkove. Brutalno. Deksa ovde nosi retki dar da nasmeje do suza poštapalicama i poređenjima, sas sve niški govor i glorifikaciju na alkoholni napitkci. Ako je za strip-recenziranje Ilija Bakić temeljit i informisan, a Zoran Stefanović pregnantan i milozvučan, Deksa je virtuoz vratolomnih viceva i majstor ironije i sarkazma. „Kiselo & slatko“ samim tim postaje više od knjižičeta sa ogledima o stripovima. Postaje iskustvo koje valja doživeti najmanje jednom.
I tu stajemo. Za razliku od većine pisane proze o stripu, „Kiselo & slatko“ još uvek može da se nabavi relativno lako. Ako ste ljubitelj Nemanje Lukića i Ekstra Gedže, a hoćete da vidite delo gde se ta dva senzibiliteta sreću, pribavite ovo delo Dejana Stojiljkovića i probajte da izdržite prvih pet strana a da se ne nasmejete.
