Krajem prethodne godine (za narod koji ovo čita u budućnosti, 2017. godine) izašla je knjiga „Stripovanje“ Marka Stojanovića. Knjiga sadrži preko dve stotine stranica teorijskih tekstova, recenzija, intervjua i ilustracija relevantnih po svaki individualni tekst. Naravno, bio sam jedan od saradnika na knjizi i ispomagao mahom oko tehničkih detalja, te samu knjigu neću recenzirati – koga interesuje, neka je nabavi i neka baci pogled, ima dovoljno materije u njoj da vas prijatno iznenadi i razonodi satima. Svako ko se u nas bavi stripom, a poznaje lik i delo Marka Stojanovića (dakle, 90% stripara u Srba i šire) lako će prepoznati neke tekstove. Veći deo je preuzet iz njegove online kolumne „Južnjačka uteha“, koja je krenula i trajala na sajtu „Strip vesti“, ali se nakon par nezgodnih situacija preselila na sada nažalost počivši sajt UPPS, odnosno Udruženje za promociju i produkciju stripa. Ostali tekstovi su se javljali po raznolikim časopisima i publikacijama, od strip mesečnika/godišnjaka/zbirci do predgovora/pogovora strip albuma, pa do intervjua pretežno objavljenih u „Strip Pressingu“, publikaciji gde Stojanović odavno figurira kao urednik i sa kojim sam takođe intimno upoznat. Dakle, narodu će biti poznati tekstovi koje je Stojanović ovekovečio na papir u „Stripovanju“. Ne puno njih će biti svestan toga da ovo nije Stojanovićeva prva knjiga.
Njegova prva knjiga, takođe sastavljena od eseja i recenzija, zapravo nosi isto ime kolumne iz naslova i pasusa iznad, plus-minus pokoji liker. Po obimu je znatno manja, i zauzima tek stotinu i dvadesetak strana. Izdavač je Niški kulturni centar, koji je rešio da knjigu uvrsti u deo svoje edicije Eldorado. Isti izdavač i edicija će maltene deceniju potom udomiti i narednu Stojanovićevu knjigu, obimnije i opširnije „Stripovanje“. Sem debljine, „Južnjačka uteha“ se od „Stripovanja“ razlikuje i odsustvom predgovora bilo koje vrste i prisustvom blurbova od tri eminentna imena spisateljskog dela devete umetnosti u Srbiji. Ilustracije koje diktiraju ritam u „Južnjačkoj utesi“ su mahom table iz originalnih stripova, sa tek pokojom originalnom ilustracijom, dok su u „Stripovanju“ maltene 99% originalne ilustracije iz Stojanovićeve lične kolekcije.
No, ovo su tehnikalije, i ne previše bitne. Ono što je preneto iz „Južnjačke utehe“ u „Stripovanje“ je deljenje materije na tri odeljka, tri „poglavlja“, s tim što su u knjizi-nasledniku mahom na latinskom, a ovde na engleskom. Prvi, „Tops of the pops“ – ujedno i najduži – okuplja pozitivne kritike oko strip serijala, autora, likova, itd. Čak i kod serijala gde ima vidljivih mana Stojanović stavlja do znanja da su dela vredna čitanja, overavanja i pažnje. „Negative burn“ je naredno poglavlje i, kao što mu anglosaksonski naslov nalaže, mahom se sastoji od negativnih kritika, iliti entiteta vezanih za strip koje po mišljenju autora treba zaobići. Poslednji odeljak, „Phenomenon, phenomena“, je ujedno i najinteresantniji, i mahom pokriva ono što je po Stojanoviću do tog trenutka, dakle do 2008. godine, predstavljalo novitet na stirp sceni. Nešto što definitivno iskače iz kalupa i unosi živost u devetu umetnost. Nije nužno ni pozitivno ni negativno po prirodi, već samo izveštaj sa lica mesta nečeg „bizarnog“ i neuobičajenog.
„Južnjačka uteha“ je vrlo evidentno pregled Stojanovićevih mišljenja od onog trenutka kada je javno istupio na scenu strip kritike do datuma kada je knjiga ugledala svetlo dana, pre još malo pa deset godina. Ovo je reč o mlađem i žustrijem Stojanoviću, koji je već bio na pragu treće decenije života, iza sebe ostavio nekoliko koautorskih strip albuma („Maks Debris“, „Crne Duše“, „Postelja od gloga“) i započeo tada mlad, a sada isprofilisan i nezaustavljiv serijal „Vekovnici“. Ovo je Stojanović iz doba kada je „Uteha“ bila još uvek živa i aktivna, kada je UPPS okupljao domaće autore, kada su Smotre počinjale da rastu neopisivo većom brzinom, a kada je, poređenja radi, strip događaj u Srbiji bio oživljavanje „Veselog četvrtka“, aktivno izlaženje serijala „Faktor 4“ i „Divlja magija“, pokretanje „Simpsonova“ i redovni rast onih par festivala koji su tada postojali. Još je strip bio daleko od akademskih krugova, još nisu stizale monografije koje su obeležile narednu deceniju, a na svetskoj sceni – pa, tad je tek izašao prvi u nizu novih vezanih „Marvel“ filmova, naime „Iron Man“.
No, događaji su događaji, a autor je autor. A Stojanović iz ovog doba vrlo jasno i otvoreno zna šta priča i zna šta hoće. Slagali se s njim ili ne, evidentno je da čovek gotivi Alana Mura, Nila Gejmena i ostale Britance koji su hleba našli u Sjedinjenim državama, da mu odgovara postmoderni pristup stripu, da nije fan alternative, da je svaku holivudsku adaptaciju dočekao sa dozom skepse, a ispratio oštro, da se zalaže pretežno za izdanja „Vertiga“ i „Dark Horse-a“ sa pomalo ekscesivnim superlativima vozdiže autore pomenutih izdavača u nebesa, kao i ono najbitnije – da mu je samonametnuta i neprekidna misija da promoviše domaći strip, jer to zaslužuje.
Opet, možete se složiti sa mlađim Stojanovićem ili ne. Ja, na primer, ne mogu da smislim postmodernizam, o Muru i Gejmenu i ostalim autorima imam prilično oštra mišljenja (iako sam ljubitelj njihovih dela), nisam neko ko nužno zaobilazi alternativu ni u kom kapacitetu, a dobar deo autora koje bi Stojanović i danas nazvao velikanima (onoliko koliko i u „Južnjačkoj utesi“), ja bih okarakterisao kao pretenciozne i lošije nego što ih promovišu. Ali to je razlika u mišljenjima, i to me neće sprečiti da pročitam knjigu i iz nje izvučem ono što je autor nameravao da čitaocu predstavi. Tu leži snaga Stojanovića – još u ovom dobu, umeo je da sroči tekst koji ćete kao čitalac umeti da cenite, iako se ne slažete nužno sa ključnom crtom istog.
Naravno, valja pogledati i samu strukturu teksta. Iako ne uvek, Stojanović voli da stavlja epigrafe bilo iz svetske književne baštine, bilo iz popularne kulture (tekstovi pesama, dijalozi iz filmova ili stripova, itd.), i naravno osveženje je kada prisustvo istih varira iz teksta u tekst. Ono što je, recimo, mana u Stojanovićevim tekstovima (a ovo se ponavlja i kod savremenog Stojanovića) je praksa da u tekstu uzastopne pasuse počinje na isti ili sličan način, stilistike radi. Ovo funkcioniše na par mesta, ali puka količina tekstova sa ovom igrarijom forme je poveća i pomalo smeta. Ovu tehniku je par puta iskoristio i u samim stripovima koje radi, te je samim tim još veći naglasak na tome da bi možda bilo mudro da je penzioniše.
Tekstovi koji možda bolje funkcionišu jesu oni gde je vrlo očito uneo malo ličnog, malo one preterane radosti ili pravdoljubive srdžbe prosečnog čoveka. Dakle, tekstovi gde se lokalizmi pretapaju sa stručnim izrazima, gde lepo uvezenu rečenicu prekine urlik Leskovčanina na nešto što je autor dela koje recenzira uradio kako ne treba. Jeste, prijatno je čitati Stojanovića kada pozitivno govori o Brajanu Azarelu, Darku Peroviću i američkom alternativnijem strip pristupu, ali je nekako lepše čitati ga kada se dere na režisere „Blejda 2“ ili kada iskreno žali nedostatak u kvalitetu novijih radova Zorana Stojiljkovića Kize. Ovo je, recimo, suprotno od tekstova njegovog kolege po strip kritici, ispijanju piva i radu na „Strip Pressingu“, Dejana Stojiljkovića, čije su kritike obilovale dijalektizmima i gde bi nešto umerenije prisustvo njih pomoglo. No, tema za drugi put.
Kad se sve sabere i oduzme, šta je „Južnjačka uteha“ pored toga što je prva Stojanovićeva knjiga kritičkih eseja i recenzija? Pa, ovo je prototip, tzv. „alfa“ verzija „Stripovanja“. Stojanović je probrao tekstove koje je smatrao najreprezentativnijim i rešio da ih obesmrti u štampanoj formi. U neku ruku je „Južnjačka uteha“ za „Stripovanje“ isto što su „Maks Debris“, „Crne duše“ i „Postelja od gloga“ za „Vekovnike“. Ovo je prvenac koji je pokazao da Stojanović ima šta da ponudi, kao i shema za naredno, znatno obimnije i odličnije delo. Činjenica da je teško nabaviti ovu knjigu govori dovoljno – unikat je za svaku kolekciju.
Puno ljudi zna Marka Stojanovića. Ali ako biste hteli da ga upoznate nešto detaljnije, „Južnjačka uteha“ je više no dobar početak.
