Tog 9. oktobra 1936. godine u Beogradu rodilo se sedmo dete u porodici Genčić. Srbin Jovan i Austrijanka Hermina dobili su ćerku Jelenu. Od malena je odrastala svesna toga da potiče iz poznate porodice, ali je učena da po časti, moralu i radu mora da bude „obična“ kao i njene komšije.
Jelenin deda bio je Lazar Genčić, bečki student medicine koji je postao prvi hirurg u Srbiji, a njegova supruga Ana Pačić bila je praunuka Tome Vučića-Perišića. Posle izbijanja Prvog svetskog rata, Lazar Genčić je imao aktivnu ulogu u srpskoj vojsci. Preživeo je rat i vratio se porodici sa činom generala. Rođeni brat deke Lazara bio je čuveni Đorđe Genčić, ministar unutrašnjih poslova u vladi Nikole Pašića i politički vođa zavere protiv kralja Aleksandra. Zato ni on ni Lazar nisu mogli da shvate odluku Lazarevog sina Jovana da se oženi Bečlijkom. Bila je to za njih svojevrsna bruka jer je odmah po završavanju muzičkog konzervatorijuma, Jovan prešao u katoličku veru. No, Jelenini roditelji su se izborili za svoju ljubav i izrodili sedmoro dece.
U kući nije bilo ženskih i muških poslova ako je nešto trebalo da se završi. Peglao je brat, drva sekla sestra. I ja sam radila sve, samo nisam šila i kuvala. Mada pravim dobre kolače i posebno saher tortu. Kada je otac umro, ostala je majka sa nas sedmoro. Deda je bio vojnik, uvek je govorio da ima para da nam kupi, ali nije hteo da nas navikava na luksuz jer je govorio da će biti rata i gladi i da nećemo znati da se snađemo – govorila je Jelena.
Uz četiri brata i dve sestre i mnogo dečaka u dedinjskom komšiluku, Jelena je odrastala na ulici – igrajući fudbal. Mama je pravila krpenjače od starih čarapa, a Jelena se na golu snalazila savršeno. Neko je skrenuo pažnju crveno-belom treneru rukometašica Đorđu Vučiniću i tako je došlo do toga da u jednom momentu Jelena Genčić postane golman rukometne reprezentacije SFRJ, pa i kapiten.
U međuvremenu, vredna Jelena diplomirala je na istoriji umetnosti, baveći se i fotografijom, pa je logičan sled događaja doveo do zaposlenja na televiziji. Radila je sa najvećim imenima koje jugoslovenske kamere pamte – sa Lolom Đukićem, Slavom Ravasijem, Savom Mrmkom, Šotrom… Ceo radni vek provela je u školskom i kulturnom programu RTB, kao urednik i režiser programa.
Igrao se tih pedesetih godina veliki rukomet, a reprezentacija Jugoslavije osvojila je peto mesto na Svetskom prvenstvu 1958. u Nemačkoj. Svega godinu dana ranije u Beogradu je organizovano Svetsko prvenstvo u malom rukometu, gde je, sa Genčićevom na golu, Jugoslavija osvojila bronzu. Posle ovog takmičenja, Jelena se posvetila tenisu. Iako je bila u rukometnom klubu Crvene zvezde, igrala je tenis za Partizan. Više od 20 puta bila je prvakinja Jugoslavije u tenisu, a uz to i savezni kapiten ženske teniske reprezentacije SFRJ.
Sredinom 70-ih godina 20. veka Jelena Genčić se povukla sa terena i počela karijeru kao teniski trener. Doveka će ostati upamćena kao osoba bez koje možda i ne bismo imali prilike da uživamo u maestralnim mečevima mnogih šampiona, poput Novaka Đokovića, Monike Seleš i Gorana Ivaniševića.
Izvor: dnevno.rs
