– Ja sam ništa – govorio je nakarminisani pajac zrikavih očiju. Odvezane pertle vukle su se za njegovom pojavom, a on je žmirkajući poskakivao – Ništa sam. Nisam i ne priznajem jesam. Ja sam ništa. Nepostojeći, nestvoren, nerođen, neistisnut iz jajne ćelije, koja se nije ni formirala, već je iskrvarila u materici i iscurila napolje. Ne postojim u spoljašnjosti i nisam u unutrašnjosti. Nedokučiv sam onim postojećima, mada su se trudili da me shvate. Neopisan sam, iako je čak i kružnica opasana crnom olovkom, možda nezarezanom, ali ni u meni nema zareza a i tačka je suvišna. Neocrtan sam, iako su se i to trudili, pokušali su i naišli na zid, što se samo rasplakao u svojoj golemosti i sakrio me u mrak. Bilo mi je lepo u mraku, sklupčao sam se tresući nepostojećim prstima, samo da se otarasim vanjštine, mada smo u mraku svi skučeni i suženi, ražirenih vidika i bolnih kolena od klečanja u blatu. A blato je gnjecavo i otužno miriše, iako bar ne zaudara na trulež i ne lomi se poput udova onih što jesu, a ja nisam i nikad neću biti.
Crveni vrh duguljastog nosa bolno se nabrao na taj samo njemu čujni vapaj, a po papirno belom i od snega ledenom obrazu, suze su napravile fine, poput zareza jednostavne šare. Eto ti ga, na. Zarez, svakako prijemčiv u svojoj neophodnosti, samo ništa okovao je maherski. Pajac izrezbarenog lika je tiho uzdahnuo i vratio se svojoj predstavi. Cirkuska šatra ljuljala se oponašajući njegove korake, a dašak vetra učinio ih je blago nagnutim u stranu i ćopavim, kao da on što tako usiljeno smešan oponašajući ništa, samom svojom pojavom nalikuje ne samo nečem neopisanom, već krakatoj i polupijanoj ptičurini, čiju je levu kandžu zamenila drvena, piratska motka.
– Mislite li da sam smešan ? – upitale su te jarko crvene usne sa jezikom izbačenim i povijenim ka gore. Prazna sala, poda krcatog izgaženim kokicama i obavijena teškim mirisom memle i balege, ona ista sala sa klimavim, jedva rasklopivim stolicama i buđavim šarenim zavesama, što su se tako radosno vijorile na vetru, okružila ga je u tišini.
Pajac se glasno nasmejao i počeo da skače, da se skokovima žablje umešnosti sa dlanovima položenim na kokice još uvek tople i sporadično posoljene, prosto baca na te plave, okrnjene stolice. Sa jedne na drugu, sa druge na desetu, malo dole, pa opet gore, i sve tako zgrčenih prstiju, trebeći posoljene od onih neposoljenih kokica, hvatajući slamu, tek ponegde najverovatnije slučajno.
– Smešan li sam? – ponovila je ta srceparajuće – komična glava, žmirkajući zrikavim i ukošenim očima ka svetlu.
– Zar ne shvatate? – prošaputao je jedva čujno, da bi zatim nastavio glasnije, skoro vičući u uho nepostojeće publike – Ja sam ništa! Nepostojan sam i neobjašnjiv. Nedokučiv i samom vetru, gde su sva objašnjenja suvišna. Višak u meni je neznatan, a manjak pun vakuuma i naduvan kao balon.
– Želite li šarene balone? – zacerekao se i poskočio – Po jedan balon za svakoga. Napraviću vam i žirafe, a one su najteže. Njihovi dugi vratovi prosto se lome i baloni pucaju, a pri pucanju se umire, zar niste znali? Krv iscuri i nema vas, mada mene ionako nema, jer nisam i odbijam da ikad budem!
Vetar je nastavio da duva kroz prazan cirkus, a pajac je i dalje vikao. Njegov piskavi glas probijao je prljavu šarenu šatru, sa spoljne strane jedva ponegde isprskanu krvlju. Mrtva telesa na snegu, nabacana nesumično, nalikovala su pobacane lutke, raskvavnjene i rasečenih, poluraznetih udova. U daljini, sirene su svirale i svetla se približavala.
– Zar niste shvatili?– ponovio je pajac.
