Visibabe su od davnina poznate kao vesnici proleća jer ih ljudi doživljavaju kao prvi cvet koji se pojavljuje posle zime, često i tokom zime, dok se sneg još nije otopio. Jedna od najvećih zabluda u narodu je da su visibabe tipično prolećno cveće. One, u stvari, cvetaju u toku zime, a period cvetanja im se završava u proleće. Samo za neke vrste visibabe se može reći da su vesnici proleća. Visibaba pripada porodici sunovrata, postoji više od 70 vrsta, koje se razlikuju po veličini, obliku i izgledu, šari na cvetu i periodu cvetanja, ali su sve visibabe bele boje.
O tome kakav je ovo cvet, najbolje govori zvanični opis u knjizi “Zaštićene vrste flore i faune Srbije”, a zabrana njihovog eksploatisanja je regulisana pravilnicima i Zakonom o zaštiti prirode.
Stručni naziv visibabe, Galanthus, potiče od grčkih reči gala i anthos što znači mleko i cvet – mlečno cveće. Narodni naziv je verovatno dobila zbog cveta koji je pognut poput stare babe. Neki ih zovu i “sretenjski zvončići”.
Visibaba obično raste samoniklo na stalnim mestima u listopadnim, mešanim ili zimzelenim šumama, na livadama, kraj reka, uz potoke i vrbake. Može da se nađe na području srednje Evrope, od Pirineja do Karpata, preko Kavkaza, sve do Male Azije. U Alpima može da se nađe i na nadmorskoj visini od 2.200 metara. Visoka je od 10 do 30 centimetara. Listovi su duguljasti, zeleni. Iz njene lukovice se izdiže cvetna drška na čijem vrhu je samo jedan viseći cvet bele boje zvonastog oblika. Cvet se sastoji od šest latica raspoređenih u dva kruga (spoljne latice su duguljaste, a unutrašnje su kraće), a njegov miris je slab, blag.
Zanimljivo je da seme visibabe raznose, ni manje, ni više nego – mravi! U svetu se visibabe intenzivno proučavaju, zbog specifičnih proteina i alkaloida koji se nalaze u njihovom tkivu. Smatra se da baš u ovom nežnom cvetu leži rešenje za borbu protiv Alchajmerove bolesti, i to u vidu galantamina koji čini njihove lukovice otrovnim. Galantamin je u većim količinama smrtonosan, a u malim količinama se koristi kao lek rane Alchajmerove i vaskularne demencije. Posebnu vrstu otrova proizvode za odbranu od isekata (mali proteini iz grupe aglutinina) i na taj način obezbeđuju svoj opstanak.
Visibaba se može gajiti i u saksiji, i u tom slučaju se presađuje leti, tokom perioda mirovanja. Saksija ne treba da bude izložena jakom suncu, jer visibaba preferira senovite prostore.
Prema legendi, visibaba je i simbol novog života i nade! Legenda kaže da se, kada su Adam i Eva proterani iz Rajskih vrtov i kada je Eva gubila nadu da ledena zima ima kraja, pojavio anđeo koji je snežne pahulje pretvarao u visibabe i na taj način joj pokazao da zima ustupa mesto proleću.
Izvor: opanak.net
