Ovo je priča o tebi. Meni. Nama. O svemu onome što jesmo. Što ćemo biti, a da i ne znamo. Danas sam otvorila kutiju ljubavi. Našla sam nekolicinu stvari. Neko bi rekao sitnice. Ali ja sam u njoj, pronašla NAS. Komad papira i na njemu tragovi našeg života. Snovi. Obojena mašta. Ogromno prostranstvo, čitav jedan univerzum pod mojim prstima.
Kesica šećera i onaj ukus na nepcima, dobro smo, trajemo.
Kamenčići i prvo Volim te. Ono koje te dobro protrese, pa se isplačeš. Ali i usudiš. Da voliš.
Cvet s kojim uvek proživim, još jednu bajku. Često odlaziš, ali uvek ostajem u tvom zagrljaju. Sanjam albatrose i morsku penu. Stojimo bosi, držiš me za ruku. Bacamo kamenčiće u vodu. Onda se nasmeješ i shvatim da možemo sve. Da je ovo samo početak.
Izvrnula sam kutiju, ispale su minđuše. Setila sam se uličnog svirača u Zmaj Jovinoj, šećerne vune i detinjstva. Kuvanog vina pred novu godinu i toplog srca.
Zatvorila sam oči i ugledala malu kuću od drveta, sa tremom. Negde na samom vrhu brda. Miris pomorandže u mojim nozdrvama i tek pokošene trave.
Smeh i prva jutarnja kafa. Onda pogledam u nebo i u sve te nestvarno raspršene boje. Prelivaju se i prožimaju u najdivnije stihove. Puštam „Molitvu“ i jedino što čujem je “ ne zaboravi nas“.
