Prvi srpski bukvar inoka Save, jeromonaha u manastiru Dečani, štampan je 1597. u štampariji Đulijano Rampaceti, u Veneciji. Burna vremena, brzo su bukvar bacila u zaborav, pa za njega nije znao ni Vuk Karadžić. Dok su se učili pismenosti iz tuđih knjiga, Srbi nisu znali da skoro tri veka imaju sopstvenu knjigu po kojoj se moglo učiti srpsko čitanje i pisanje.
Ovaj bukvar je nastao u doba kada je malo koja evropska zemlja raspolagala sopstvenim učilima, pismenima ili azbučnicima. Poseban je i zbog tog što je u njemu prvi put u Evropi primenjen fonetski princip čitanja. Osmišljen je tako da je na prvoj strani bila štampana azbuka, slede samoglasnici, potom slogovi, pa imena svih slova.
Za bukvar se saznalo slučajno. Najpre je 1893. ruski konzul u Skadru -Krilov prvo izdanje štampano u Veneciji (20. maja 1597) poklonio novinaru i prevodiocu Okici Gluščeviću, a kasnije je (1921) drugo izdanje štampano 25. maja 1597. u Dubrovniku, gde je bio na proputovanju, kupio inženjer Milorad Dimitrijević iz Beograda.
Prvo izdanje (na samo dva lista) od kojeg je ostao samo prepis izgorelo je u bombardovanju Beograda (i Narodne biblioteke) 6. aprila 1941, a drugo, na četiri lista, pukom srećom je sačuvano.
Tokom 1903. Ljuba Stojanović je, priređujući Katalog Narodne biblioteke Srbije, uvrstio Prvi srpski bukvar Inoka Save u dela srpske pismenosti. Pre dvadesetak godina Mihailo Blečić, Stjepan Fileki i Olivera Stojadinović priredili su reprint ovog bukvara na osnovu drugog izdanja koje je sačuvano.
Vukov Prvi srpski bukvar napisan je 1827. On svakako ostaje prvi naš bukvar, ali tek nakon reforme jezika.
