Seljaku iz stada pobegla ovca. U susret joj ide lisica i pita: „Kuda si, kumo, krenula?“
„Ah, kumo! Bila sam kod seljaka u stadu, ali mi je život dodijao, kad god ovan zgreši uvek sam samo ja, ovca, kriva! I eto, naumila sam da odem kud me oči vode.“
„I ja isto tako“, reče lija. „Kad god moj muž odnese kokošku, uvek sam im ja, lija, kriva. Hajdemo da bežimo zajedno.“
Ne prođe dugo, srete ih vuk.
„Zdtavo, kumo!“
„Zdravo“, reče lija.
„Jesi li se na daleko uputila?“
Ona odgovori: „Kud me oči vode!“ pa kad ispriča vuku svoju muku, on joj reče;
„I ja isto tako! Gde god da vučica zakolje jagnje, uvek sam ja, vuk, kriv. Hajdemo zajedno.“
I tako pođoše. Uz put kurjak kaže ovci: „Da nije moj, ovco, taj kožuh što je na tebi?“
Lija, čuvši to, prihvati: „Je li stvarno tvoj, kume?“
„Stvarno je moj.“
„Bi li se u boga zakleo?“
„Bih!“
„I položio bi zakletvu?“
„Položio bih.“
„E pa, hajde da poljubiš zakletvu!“
Tu se lija doseti da su seljaci na putu postavili zamku; dovede kurjaka do same zamke i reče: „Evo, ovde poljubi!“
Tek što glupi kurjak spusti svoju njušku, zamka škljocnu i uhvati ga. Lija i ovca hitro utekoše od njega zdrave i čitave.
Ruska bajka
