Prvi stepen učenja zanata je bila šegrtska služba. Najčešće su zanat izučavala deca iz seoskih porodica i sinovi majstora koji su želeli da nastave zanat svojih očeva. Nakon odsluženog šegrtskog staža, majstor je šegrtu davao uverenje o vladanju, stručnoj spremi i vremenu provedenom na radu. Da bi prešli u kalfeni red šegrti su polagali kalfenski ispit.
Pre donošenja Uredbe o esnafima nije bilo obavezno da šegrt polaže kalfenski ispit. Šegrt je polagao ispit pred ispitnim odborom sastavljenim od starešina esnafa. Ispit se sastojao iz praktičnog i usmenog, teorijskog dela, u kome je šegrt odgovarao na pitanja: kako se određeni zanat radi, kakav je alat potreban, kako se rukuje alatom, od kakvog se materijala obavlja proizvodnja, kako se prerađuje i priprema sirov materijal itd. Za praktičan deo ispita šegrt je morao da izradi tzv. probu, odnosno da napravi određeni predmet i tako pokaže potrebno znanje i veštinu. Kada položi kalfenski ispit, šegrt je proizveden u kalfu, prilikom čega je plaćao esnafsku taksu.
Prema Esnafskoj uredbi, kalfa je mogao da polaže majstorski ispit tek kada postane punoletan i posle najmanje dve godine obavljanja zanata. Kalfenski staž je trajao najmanje četiri godine, a često i duže, jer su majstori, naročito onih zanata koji su trpeli veliku konkurenciju, nastojali da onemoguće kalfama da postanu majstori. Radno vreme kalfi trajalo je između 16 i 18 časova dnevno. Za svoj rad kalfe su isplaćivane najamninom. Postojale su dve vrste najamnina: najamnina od vremena i najamnina od komada (tj. za svaki izrađeni komad). Ajluk je bila najamnina na duži period (tri meseca, pola godine i godinu dana).
Kalfe su postajali majstori posle položenog majstorskog ispita. Pre polaganja ispita kalfe su morale da pribave dozvolu od nadležne policijske vlasti. Po odobrenju esnafske skupštine koja je imenovala ispitnu komisiju, i nakon plaćanja esnafske takse, kalfa je pristupao polaganju ispita. Kada položi majstorski ispit, kandidat je proglašavan za esnafskog majstora, upisivan je u majstorski protokol i dobijao je majstorsko pismo s esnafskim pečatom, potpisom starešine i overom nadležne policijske vlasti. Na taj način se sticalo pravo na samostalno obavljanje zanata.
Radi zaštite svojih interesa i regulisanja prava i obaveza, zanatlije su nekada bile organizovane u posebna udruženja – esnafe. Tursko uređenje je imalo veliki uticaj i na formiranje esnafa u Srbiji u prvim decenijama XIX veka. Esnafi tada nisu imali pisanih pravila, već su se poštovali nasleđeni esnafski običaji. Mnoga esnafska pitanja i probleme rešavao je sam knez Miloš kome su se tim povodom zanatlije obraćale. Esnafska organizacija je štitila svoje članove i pomagala im, obezbeđivala monopol nad zanatskom proizvodnjom i borila se protiv štetnih uticaja i konkurentskih tendencija. Svaki esnaf je imao svoj pečat na kojem su najčešće bili simboli određenog zanata.
Sa razvojem kapitalističkih odnosa, esnafske organizacije su, krajem XIX i početkom XX veka, sve više gubile opravdanost svog postojanja. Zanatstvo i njegovu organizaciju ugrožavala je nagla industrijalizacija i modernizacija života. Stari zanati su odumirali, esnafske kase su ostajale prazne.
Izvor: srbijuvolimo.rs
