U vreme vladavine kneza Miloša ovaj grad nosio je naizv Grgusovac, i nadaleko je bio poznat po turskoj kuli koja je u Miloševo vreme bila pretvorena u surovu apsanu za teške robijaše. Kula se uzdizala na jednom brdu, iznad mahale, tamo gde je danas zapuštena letnja pozornica sa polusrušenim zgradama. Od nekadašnje kule ostale su pokisle lipe sa graktavim crnim pticama i zidine od grubo tesanog kamena.
U kuli su robijale ubice, razbojnici, lopurde, ali i brojni knjaževi politički i ini protivnici, koji su za sobom ostavili zapise o strahotama mesta i mukama koje su tu preživeli. O Grgusovcu pišu i mnogi državni činovnici, koji su ovamo slati da služe po kazni, a od njih je i potekao tadašnji naziv čitavog kraja- Srpski Sibir. Vremenom su kula i čitav Grgusovac postali toliko zloglasni da je sam Miloš naredio da se kula sruši, zatvor premesti, a gradu je nadenuo ime Knjaževac.
Od tada je Timokom mnogo vode poteklo. Gradić je znalački urbanizovan, usmeren na reku sa šetalištem, sa mnoštvom različitih mostova, dve glavne trgovačke ulice koje se ukrštaju, sa veoma lepim, nevelikim građanskim kućama, parkom i zelenilom koji gradu daju spokojan i udoban izgled. Da stvar bude zanimljivija , početkom prošlog veka, na jednom od brda nikla je velelepna vila nalik na zamak sa kulom motriljom, koju je podigao neki Knjaževčanin- beogradski kafedžija. Tako je Knjaževac dobio novo znamenje.
Prema rečima Srbobrana Ristića, koje prenosi Miodrag Zupanc opisujući Knjaževac u knjizi “Kojekude Srbija” vilu-zamak podigao je izvesni gospodin, koji je bogatstvo stekao kafanom i prenoćištem Kolarac, negde kod Narodnog pozorišta u Beogradu. To je bila jedna od najčuvenijih predratnih kafana u savezničkom bombardovanju.
Gde je taj kafedžija bio za vreme bombardovanja tačno se ne zna, ali su se po oslobođenju, u njegovu praznu vilu uselili partizani, tu je osvanula glavna komanda. Kaže se dalje da nije prošlo mnogo vremena, a u Knjaževcu se pojavio beogradski kafedžija, zakucao kod partizana energično tražeći da mu se vrati imovina.
Slavodobitni i osioni oslobodioci naglavačke su ga izbacili kroz vrata. Čitav Knjaževac je to video, ćutke opravdao i razumeo one koji su ga izbacili.
Međutim, priči tu nije kraj, obrt koji sledi iznenadio je mnoge!
Taj gazda telefonirao je nekome u Beogradu i posle nekoliko dana stigla je depeša da se vila isprazni i vrati vlasniku. Potpis na depeši je toliko bio ubedljiv da su partizani navrat-nanos pokupili stvar i odmah se iselili iz nje.
Čiji je potpis bio i dalje je tajna, a meštani sumnjaju da je komanda stigla od Moše Pijade, Đilasa ili čak od samog vrha.
Pravi vlasnik uselio se u svoju kuću u kojoj je mirno poživeo sve do smrti šezdesetih godina prošlog veka. Skromnu sahranu organizovala je žena koja je vilu i nasledila.
U “zlatnom dobu dvadesetog veka” vila, koju žena bogatog kafandžije nije mogla da održava, pretvorena je u veoma luksuzni hotel nazvan Vila Džervin.
Danas Vila Džervin je oronula zgrada sa ostacima skupog nameštaja koju naseljavaju kune i lasice.
Autor: Iz knjige “Kojekude Srbija” Miodraga Zupanca, prilagođeno za potrebe sajta Opanak
