Pored toga što ste mlad i uspješan glumac, osnivač ste i pozorišta „Teatralac“. Koliko je hrabrosti, volje i novca potrebno za jedan takav podvig i kako se Vaše pozorište bori sa trenutnom, po sve nas lošom, globalnom situacijom?
I sada, dve godine nakon osnivanja Pozorišne scene Teatralac, prilično mi nadrealno izgleda činjenica da sam to uradio sa svega 23 godine. Jako sam ponosan na sve uradjeno do sada. Dve predstave nastale u produkciji Teatralca, desetak pozorišnih gostovanja, poetske večeri, izložbe mladih slikara, koncert studenata akademije, su sve ono što je urađeno do sada. Proces od ideje u mojoj sobi u tri sata posle ponoći, do realizacije projekata i pune pozorišne sale je bio poseban. Preko 2000 ljudi i dece je uživalo u sadržajima Teatralca, i na to još ponosniji. Zahvalan sam ljudima što su prepoznali iskrenu nameru i potrebu da umetnost i pozorište dobiju veću pažnju i što su odlučili da svoje vreme provedu baš uz sadržaje Teatralca. Nastao je iz potrebe da mladi glumci dobiju prostor da igraju svoje predstave, a publika i deca da se još više obrazuju kroz pozorište.
U trenutku kada je napravljen prvi mesečni repertoar od pet sjajnih profesionalnih predstava, desila se korona. I nažalost do danas se nisu stekli uslovi za normalno funkcionisanje. Nezavisne pozorišne scene zaslužuju mnogo veću pažnju od strane institucija. Mišljenja sam da online teatar nikako ne može da zameni doživljaj odlaska u pozorište, i nisam se upuštao u takvu vrstu eksperimenta. U pripremi su dva nova projekta, koji će biti realizovani, kada se steknu svi uslovi za njihovu realizaciju. Za mene je Teatralac prostor gde mogu kreativno da se izrazim kroz produkciju. Živeće Teatralac još dugo dugo!
Projekti koje imam u Sarajevu, gde sam i završio Akademiju, su trenutno pauzirani zbog izuzetno loše epidemiološke situacije, a neki čekaju bolje dane da budu obnovljeni. Takodje, čeka me snimanje nove serije. Trenutno sam angažovan na pozorišnom projektu u Beogradu, gde i živim. U potrazi sam za novim izazovima i novim iskustvima u radu na seriji i filmu. Posvećen sam trenutno snimanju kastinga za Evropsko tržište, ka kojem težim.
U pripremi je i autorski projekat posvećen velikom ruskom pesniku Sergeju Jesenjinu. Projekat je zamišljen da bude realizovan i na ruskom jeziku, koji intezivno učim poslednjih šest meseci.
Koja je, do sada, najznačajnija uloga u Vašoj karijeri i zašto?
Kako sazrevam tako postajem sve odlučniji u tome šta želim da radim,i u kakve projekte želim da se upuštam. Tako je od samog početka. Do sada, ponosan sam jer sam igrao glavne junake u tekstovima kao što su: „Veštice iz Salema“- Arthur Miller; „Murlin Murlo“- Nikolaj Koljada; „Rossumovi univerzalni roboti“ -Karel Chapek, „Vrli Novi Svet“- Aldoux Huxsley;“Roberto Zucco“- Bernard Marie Coltes..
Pored toga izdvojio bih mjuzikl “ „Flashdance“ u Narodnom pozorištu Sarajevo. To su ozbiljne drame, sjajni tesktovi i izvanredno napisane uloge, i srećan sam što sam imao priliku raditi i istraživati ovakve materijale.
Da li ste se na nekog ugledali kada ste počeli da se bavite glumom, neko ko Vam je poslužio kao motivacija za ovaj posao?
Postoje ljudi koji me oduševljavaju svojim sposobnostima i talentom, pa čak i u okruženju u kojem se krećem. Imamo na ovim prostorima mnogo talentovanih ljudi koji imaju sposobnosti za mnogo veće domete nego što je Balkan. I sam želim da radim u stranim produkcijama. Volim „radove“ Marlon Branda, Leonarda di Caprija Denzel Washingtona.. Neko sam ko želi i voli da se posveti fizickoj transformaciji u kreiranju uloge, u čemu je izvanredan Cristian Bale.
Koja je razlika između rada u pozorištu i rada na televiziji – snimanja serija i filmova i koji je način, prema Vašem mišljenju, bolji za izgradnju karijere jednog glumca?
Ne postoji formula, već je sve stvar instikta i osećaja koji mora da se sledi. Biti dosledan. Interesuju me i film i pozorište. Istražujem mogućnosti i glumačke tehnike pomoću kojih dolazim do rezultata. Tehnologija je mnogo napredovala, pa samim tim i film. Iz dana u dan se oduševljavam novim dostignućima svetske kinematografije. A pozorište mi stvara osećaj sigurnosti, osećaj doma u kojem živi jedna velika porodica, koja mora besprekorno da funkcioniše. U trenutku hiperprodukcije, počinje da se gubi smisao. Rokovi za snimanje se sužavaju, i pojavljuje se opšta histerija u kojoj je cilj da se sadržaj izbaci, bez obzira na kvalitet.
Ja volim proces, istraživanje, pripremu i želim da budeo deo projekata koji mi to omogućavaju.
Sa nekim ulogama koje igrate svi se ponekad saosjećamo, ali da li ste se Vi nekada poistovijetili sa likom kojeg igrate ili Vam je poslije neke uloge trebalo više vremena da se saberete i vratite svakodnevnom životu?
Dešavalo se da se neke stvari poklope, i neka karakterna crta bude ista ili slična. Moja težnja, svaki put kada radim na ulozi, je da iznova otkrivam neki novi svet, koji ne liči na svet prethodne uloge. Svi težimo ka istini na sceni ili u kadru, i to je osnovna vodilja. Igrao sam razne likove koji su miljama daleko od moje suštine, i uvek težio da što dublje prodrem i shvatim kako razmišljaju ti likovi. Ali ako postoji percepcija u glavi da je to sve kreacija i deo posla, onda povratak samom sebi ne bi trebao da se dovodi u pitanje.
Da li je, po Vašem mišljenju, studiranje na Fakultetu dramskih umjetnosti presudno za uspjeh jednog glumca i koje su to glavne osobine koje bi trebalo da imaju svi glumci?
Akademija je izuzetno doprinela mom obrazovanju, koje je ključno za glumca. Na ozbiljnijem nivou, u teatru sam od 1. razreda srednje škole, kroz rad Teatra mladih Juventa.Tako da sam Akademiju upisao sa odredjenim iskustvom rada na predstavama. Akademija je bila nastavak, i dala mi je čvrste temelje. Jako sam srećan što je to bila Sarajevska akademija, koja svoj nastavni proces temelji na Stanislavskom. Akademija je potrebna i zbog navika koje se tamo stiču, kao i zbog odnosa prema poslu. Profesionalizam i etika su kljucni za opstanak svakog glumca.
