Manuel je bio dečak mlad kad sam ja bio još mlađi i sve se desilo u Nemačkoj u ranim osamdesetim. Obukao je mrežastu majicu, bakandžaste čizme, uske lone i neku tešku kožnu jaknu koja je bila sva u nitnama i po kojoj je belim auto-lakom bilo ispisano svašta. Okačio je minđuše (pirisinzi tada još nisu bili „in“) i raznim lancima je okovao svoje telo. Napičio je čirokezu i to jako visoku (što podrazumeva da je imao dužu kosu pre toga) i od prilično običnog lika se pretvorio u nešto drugo. Postao je panker preko noći, a pre toga je slušao Elvisa.
Bili smo komšije, a ja sam tek bio prebacio prvu deceniju svog postojanja, a čak i mala razlika u starosti među decom u tim godinama ume da bude jako velika. Ja sam nosio mali gvozdeni krst na šujtašu i taj krst se njemu dopao. Tražio je da mu dam krst (valjda mu se činilo da se uklapa u njegov ‘outfit’), a ja sam ga odbio, jer ni pre toga nismo bili baš neki prijatelji, a meni je taj mali obični krst mnogo značio iz određenih razloga. Počeo je da insistira i uporno sam ga odbijao i kad se konačno dosetio kako bi mogao da dođe do tog krsta (koji inače nije vredeo ni koliko sadašnji jedan evro) pozvao me je kod sebe da slušamo muziku. Pristao sam i jednog popodneva smo se našli kod njega i tog popodneva sam naučio razliku između Exploited, GBH, Sida Viciousa i Nine Hagen i mnogo toga još, jer je to bio ubrzani kurs upoznavanja sa svetom panka.
Pričao mi je kako se šibaju sa skinsima i objasnio mi je razloge i intenzitet njihove međusobne mržnje. Razmišljao je naglas o razlikama između evropskog i američkog panka, procenjivao, favorizovao jedne, umanjivao druge, a ja sam ga gledao kao što se gleda nešto neobično i strano.
Bio je zanimljiv, uobražen i nadrkan i mene je gledao kao sredstvo do gvozdenog krsta, a meni je bilo svejedno kako me gleda, jer mi se nije svidela muzika, ali su me zanimali razlozi njegove prekonoćne metamorfoze i kad je skapirao da me neće ubediti ni muzikom, ni izgledom, ni pričom o provodima i tučama, seo je kao ona eksperimentalna šimpanza i napregnuto razmišljao.
Ustao je i pustio Elvisa. Još od ranije sam voleo da slušam Prislija, ali nisam imao nijednu njegovu kasetu (to je ono što ima dva točkića i namagnetisanu plastičnu traku sa koje neka ‘glava’ čita zvuk), ali ni to nije bilo dovoljno da bih mu dao krst.
Posmatrao sam Manuela i pitao ga kako uspeva da napravi frizuru na šta mi je odgovorio da se to radi lepkom i da to nije nikakav problem i tražio mi krst i ponovo sam ga odbio. Mene je bilo sramota da ga pitam, ali je posle nekog vremena i sam shvatio da nisam bio zadivljen muzikom, niti neobičnim izgledom, već me je jedino zanimao razlog njegove transformacije.
Tada je ispričao da su mu se roditelji ‘uredno’ razveli, da su počeli ‘uredno’ da ga tretiraju drugačije u školi, da su ‘uredno’ postali licemeri svi oko njega, jer su ga ‘uredno’ i po svim civilizacijskim normama žalili i da su mu ‘uredno’ iz svih sila nametali svoje ‘uredne’ šablone po kojima je trebalo da se ponaša. Od tog uređenog haosa u kojem se našao mu je puko kurac i odlučio je da im ‘uredno’ pokaže šta misli o njima i postao je panker koji se šiba sa skinsima. Ponudio mi je kasetu Elvisa za krst i tada sam mu ga dao.
Ne znam šta se dalje dešavalo sa njim i jedino što sam čuo o njemu je bilo da se jednog jutra probudio i video da čirokeza leži pored njega na jastuku, jer se odvalila od glave od silnog lepka, ali je ostala čitava, što je njega pretvorilo u skinsa i zbog toga više nije mogao da se druži sa svojim dotadašnjim prijateljima. Tako sam upoznao pank, a sad odo da orežem voćke.
