Ne iznenađuje me ništa, jer ravnoteža mojih želja i mogućnosti je savršena. Umem, a i znam. Bez stida ne krijem svoj vampirizam, jednostavno mi je svejedno. Izvlačim iz svega i svakog ono što mi treba, a ne treba mi mnogo, tako da proces tranzicije nečijeg ‘nešto’ u moje ‘nešto’ prolazi potpuno bezbolno i skoro neprimetno, jer ja umem to da radim. A i znam da napravim razliku između kutlače i varjače, pa neka neko drugi varjači, a ja ću da kutlačim iz tuđe čorbice, jer ja umem.
Umem i da znam, ali neću to da pokažem, jer sam sebičan. Godi mi kad mi se spremi papica, a ja samo otvorim svoja ustanca i zgutam fino pripravljenu kašu koju je tuđa ruka smutila. Znam da razlikujem ukuse, od Indije, preko Pakistana do Naguzimisestrasse, ali bolje da znam da gutam pa da bljucnem, nego da kuvam sam.
Treba znati i umeti, ali samo za svaki slučaj i u krajnoj nuždi, inače ispadneš glup, a to je retroaktivna spekulativna radnja, jer je u oku posmatrača, a posmatrač nije pouzdana kategorija. Kao što nisam ni ja koji umem, a i znam.
Istinit sam kao i smrad onih prdeža koje sam namerno poturao jednom ‘znalcu’ pod nos dok ga nije zabolela glava. Morao je da trpi i nije smeo da otvori ni vrata, ni prozor, jer njegovo znanje je bilo neugledno sklopljen niz lukavstava i kukavičluka, a moje umeće prdenja je bilo osnovano na spremnosti da izbegnem da se fizički obračunam sa ‘znalcem’.
Umem da nanjušim spremnost. Osećam ovulaciju bića koje mi neće zameriti ako postanem malo on-ona-ono, jer to je jaje spremno da bude uzeto iz spremne matrice koja mi će mi poslužiti za cilj koji se ne pravda sredstvom, a kamoli nečim drugim. Eto umem, kao što se vidi, i da vrtim kliše do pošalice, da izreku pretvorim u krpu i da s njom brišem prljav pod.
Znam da je to naopaka rabota i umem da je odradim, jer ja sam taj koji ume, a i zna. Nisam bilo koji znalac koji zabada svugde bez smisla i namere, nisam divljak kome očnjaci vire iz vampirskih čeljusti, ja sam samo uskraćen visinom i lepotom, ali sam zato obdaren njuhom. Patuljak sam manipulativni, smrad u suštini, mali kradljivac i sitan prevarant, ali ja umem i znam i to ne treba da se zaboravi.
‘Oće jedan da mi otvori lobanju, drugi da mi broji rebra, treći da mi krivi vilicu, ali ne znaju oni da ja znam to da izbegnem svojim lukavstvima, podvalama i lažima. Ne zna načitana debeloguza ‘gospoda’ da meni ništa nije mrsko, da sam ja onaj koji vrti točak događaja, da sam maestralni izvođač tuđih radova i da nemam stida.
Sramotu i stid su izmislili nesposobni i neznalice. Oni koji nemaju dovoljno hrabrosti da podmetnu i kradu, oni koji nisu spremni na borbu sa zverovima oko sebe. Ta slaba i nerazvijena bića se povlače u svoje velikomislenije, produhovljeno proseravanje, ali ja ne. Ja znam da svačije govno smrdi i ne samo da me nije sramota da omirišem, nego ću i da ga smažem u slast, samo ako imam neke koristi od toga. Prisvojiću ceo način ponašanja, imitiraću do potpune besmislenosti, otimaću misli iz glave, reči iz usta, kretaću se kao bilo ko, jer ja umem i treba mi.
Nisam ja kriv što neko neće iz nekakve samosvojne sujete da koristi svoj bogomdani talenat. Koristiću ga ja. Potrošiću sve njihove pare, razbacivaću se tuđim, jer to niko neće ni da primeti. Ako li neko i primeti, onda je obično već kasno. Ja svoje ostvario, a taj drugi nek’ jede govna kad nije hteo svoje da svojuje. Možda je i hteo, ali nije umeo, ali ja nisam taj, meni se ne gadi ništa. Procenim odma’, u jednom jedinom skoku, dokle mogu i nategnem još malo dalje, čisto da probam. Ako to prođe onda sam svoj na svome, prihvatim spremno nevericu i pretvorim svačije u svoje. Ne dotiče me što misle o meni loše i što me smatraju bolesnikom, duhovnim otpadom i patološkim slučajem. Jer, gde su oni, a gde sam ja. Ja umem, a i znam.
Nema tu filozofije i mudrosti, naklapanja i dokazivanja, prvi red je moj. Uguzim se u svačiju priču, izokrenem je u svoju korist pred nekim drugim i trećim i nemam milosti prema tim slabićima koji gube vreme promišljajući i domšljajući, jer da znaju ne bi morali da misle. Ovako je bolje i njima i meni. Pa šta, ako sam se prišljamčio, kad oni ne znaju da iskoriste, nego se stalno nešto dvoume i troume i stoje sa svojom savešću goli pred svetom, bez kravate i kapice, bez bradice i krpice. Ja znam, a istina je ionako samo izgovor za one koji nisu ostvarili ništa.
Kao da nije dokazano da svako na ovom svetu slaže u toku dana najmanje desetak puta, kao i što prdne sedamnaest puta, oni se drže neke tamo istine. Upravo te istine se i ja držim i ne treba mi miran san, ne treba mi iskrenost u pogledu, jer moje oči su crne i kvarne, moja želja je moja istina i svi oko mene su samo zbog mene tu. Lažu oni, dokazano je, ali oni to rade ubeđujući sebe da čine nešto ispravno, ali ja znam pravu prirodu laži, poznajem njenu putanju i njen vonjavi miris, i umem da je koristim. Znam da je plasiram kad treba kome treba i koliko god mu treba, jer sam svestan svojih potreba i nemam nimalo obzira prema tuđem životu. Šta me se tiču nečiji život i zdravlje i ne interesuju me ničija deca i brak, kad je moj trenutni plezir na prvom mestu. Rasturiću svačiji sklad, trovaću i neću da se brinem o tome što sam uzrok pojačavanja nečije bolesti, jer ko je bolestan taj je sam kriv. Tako je priroda odredila, da samo oni koji umeju i znaju nastavljaju vrstu, a ja sam taj. Zato ću besomučno da spopadam sve što nosi suknju, i ne marim ni za burme i krštenja, jer hoću da bodem u meso, u krtinu, u pink, bre.
‘Oću i da kukam i da foliram i da se pravim nežnim, ‘oću i da se prenemažem i da se uvlačim bilo kome, jer sam ravnodušan prema svima i svemu i sve vrtim u svoju korist, jer umem ja, a i znam.
