Ne znam koliko ljudi zaista prati portal “Konkretno”, ali znam da je mnogo rada uloženo u njega. Znam takođe da se u zemlji, u kojoj je veliki broj nepismenih i funkcionalno polupismenih, to poduhvat koji se teškom mukom ostvaruje, jer nailazi na uobičajenu mržnju tupih koji jedino na sirovu fizičku snagu reaguju.
Znam da sam hteo da izbegnem da me ucenjuju stranke, sindikati i razne druge interesne grupe i da sam hteo da napravim mesto na kome će se videti stvarni presek stanja društvene stvarnosti koja nas okružuje i znam da ni jednog jedinog autora nisam ucenjivao zahtevima o čemu treba i sme da piše, a o čemu ne. Znam da su pisci sa portala pronalazili načine da objavljuju knjige, pošto su “razradili ruku” na portalu i da su to razni izdavači iskoristili da bi zarađivali na tuđem radu. Znam da su me lagali i krali (što tematski, što idejno), znam da su razni crawleri sebi preko portala nalazili radna mesta, da su se preko portala povezivali i pravili druge portale otimajući ljudstvo sa onog istog portala Konkretno na kom su neki po prvi put objavljivali. Znam da su sve to radili kao ljige koje ujedaju ruku koja ih je hranila, znam da su se udruživali na osnovu zajedničke mržnje prema meni i znam da su izmišljali svakakve gluposti o meni da opravdali svoja zlodela. Sve to znam, jer mi se dešavalo (a ponekad i sada dešava), a razlika koju sa velikim zadovoljstvom gajim je ta da ne spominjem poimence niti te ljude, niti ih po gradu olajavam, niti govorim ono što se stvarno desilo, jer smatram da bi u tom slučaju bio nedostojan, nizak i jadan kao što su oni, a to onda ne bih bio ja kakav sam, niti koji sam.
Bilo je pokušaja gašenja portala, podmetanja kurvi, lažnih prijatelja, bili je napada na mejl, gašenja profila, bilo je krađa grupa, otimanja “ljudskih resursa”, bilo je svega onoga što je ogledalo stvarnosti koja nas okružuje, do lažnog predstavljanja i krađe identiteta. Bilo je idiota koji su govorili u moje ime stvari koje u životu nisam ni pomislio, bilo je “primadonisanja” i uobrazilja, bilo je svega i svačega. Uglavnom, portal je živ i vitalan i nema šanse da nestane, ali uz portal je trebalo da zaživi i radio i taj radio je radio godinu dana bez prestanka. Počeo je i imao je program od dvadesetčetiri sata. Radija neko vreme neće biti, jer bez obzira što je portal pored svih problema koje je imao (a ima i dan-danas) uspeo da postane merodavna tačka po pitanju kulture, dobrog ukusa, razrađene misli i često izuzetno visokog umetničkog standarda na prostoru čitavog Balkana, sve to ipak negde košta, a pomoći nije bilo, niti je ima.
Teško je ugasiti radio, naročito kad se razni zevzeci, koji imaju spletkarošku narav seoskih opajdara, šire bez stida i srama. Teško je gasiti radio, koji je od prvog dana bio obeležen izdajom “vajnih saradnika”, pa sve do lažnih obećanja o saradnji, jer svoje proseravanje smatraju vrednim iznad svake mere, a ono što je omogućilo njihovo postojanje u javnosti uopšte, nipodaštavaju i u najmanju ruku smatraju da se to podrazumeva. Što dalje znači da ne poštuju niti mene, niti ljude koji ozbiljno rade, a još manje naš rad. Prosto, teško je, jer se kače na sitnice da bi “i oni nešto rekli”, a obično bi to što su izjavljivali bile gluposti, jer ništarije poput ludaka i ne shvataju da su gmazovi, a ako to ponekad i nisu onda zasigurno jesu produkt ovog vremena, u kome se prostaštvo, siledžistvo i bahatost nagrađuju do te mere da se u prve redove javnosti guraju fizički i mentalno oštećeni u pratnji socijalno nesnađenih likova čija je svest na nivou životinja i zveri i čije je sredstvo opstajanja silovanje uma, razboljevanje tela i ponižavanje svake vrste.
Teška je potraga za istinom i pravdom kada se mešaju nedopečeni misaoni patuljci koji govore u tuđe ime i u odsustvu savesti beže od odgovornosti poput najgorih kukavica, jer iako znaju da su krivi žele da izbegnu kaznu, pokušavajući da svale krivicu na drugog. Teško je i štetno kad se slepi spoje sa videćim, pa videći zbog toga gube vid, teško je održavati mesto u kome je istina pravilo i pravdoljubivost normala. Teško je i radio uskoro prestaje da radi na određeno vreme, jer pored “visokoumnih i nadasve blagoglagoljivih” kenjaža u konkretnom (pre svega materijalnom) smislu se ne radi ništa.
Evropski Bangkok gradi šarene fontane, Hiltone, pretvara narod u roblje i svi to znaju, ali kad treba da se uradi nešto što bi svima bilo od koristi nalaze se izgovori, opravdanja i spletkari se preko svake mere. A to spletkarenje, degenerisano i pijano buncanje i defektno ponašanje se proglašava politikom, ili političkim stavom.
Muka mi je od svega toga i shvatio sam da se pretvaram u nekog za koga nisam smatrao ni da postoji u meni, ali svejedno to ne menja činjenicu da sam u sagledavanju stvarnosti video mnogo više zla, nego dobrog, a da se nijedan od “slobodoumnih” i “visokomislećih” nije ponudio da bude od koristi u bilo kom smislu, jer “lični ciljevi” su im uvek bili važniji od opšteg interesa, na koji se inače žale sve učestvujući u njegovom ugrožavanju. Javnost se pretvorila u kaljugu i radio koji insistira na kvalitetu nije naišao na slušanost i zato se privremeno gasi.
Uprkos svemu sam neizmerno zahvalan svima koji su sarađivali i koji su se neštedimice trudili da ta priča uspe, ali trenutno je to samo jedan treptaj u večnosti, jedan blagi povetarac koji će se pre ili kasnije pretvoriti u oluju. A za žalbe, pritužbe i razne druge kekmevštvine će biti kasno.
