„To Ti pričam“ je kao „Pa Ti vidi“ jedna od mnogih izreka koja se koristi među mojim sunarodnicima. Kada se zaključak neminovno nameće iz priče koja je prethodila, a da taj isti zaključak ne bude izgovoren naglas od strane onoga koji je do njega prilazio, već da ga sagovornik (slušalac) izvede na ravan verbalnog opštenja, koriste se takve izreke.
Majeutika na srpski način:
-Znaš, ovaj je obećao onda nešto i od toga nije bilo ništa.
-Sećam se.
-Sećaš se i da je obećao nešto drugo, ali i od toga nije bilo ništa.
-Kako se ne sećam, pa svi mediji su brujali o tome.
-A, sećaš se kad je obećao i nešto treće, pa ni od toga nije bilo ništa.
-Pa jebote, on bre samo laže.
-To ti pričam…
Ta vrsta razgovora se neguje među sredovečnim i starijim ljudima, jer ‘Twitter-generacija’ sve spakuje u 150 slovnih mesta, pa takav dijalog tu ne može da se desi.
Kako bilo da bilo, upravo pišem nekoliko tekstova naporedo i u svemu tome zaboravljam svoju obavezu prema dragim mi čitaocima, tj. Vama, bez kojih bi pisanje zabatalio i pre nego što sam počeo.
Jer, jedino vizije čekova sa mojim imenom i šest cifara i ulazak u emisije TV Pink me održavaju u životu. Maštam i o tome da napravim neku liniju jesen/zima, dvajes’ vrsta parfema (sa obaveznih sto podvrsta), da se u mene zaljubi bar pet starleta, a da još poneka drnda vevericu sa mojom slikom na svom zidu i da se sva pederastija zemlje Srbije i svi ‘pravovernici’ nalože na mene. Maštam dalje kako me grad Beograd ljubi u dupe i maštam kako zauzimam Senjak, Dedinje i celu Adu Ciganliju, pa pravim koncerte u Areni i Sava centru, pa kako mi ni to nije dovoljno, pa opašem Hipodrom, ili Marakanu. Nema granica mojim maštanjima i jedino čime se ta moja divlja i neobuzdana požuda za željom da svoju dragocenu mi bulju ukrkam u neku fotelju meku ublažava, je ono „To ti pričam…“. A to se dešava kad neki sagovornik pametnim nizom pitanja i potpitanjima iz mene porodi istinu, pa kao adut svog apsolutnog triumfa izvuče iz zaborava takvu izreku.
Tako zagledan u večnost jada koji se rasuo preko male moje sudbine shvatim da sam sam sebi najgori neprijatelj i da moje uporno odbijanje da širim svoj anus zarad nečijeg egotripa meni zapravo ne donosi ništa. E pa, nećemo tako.
Svo ovo ‘blogovanje’ i ‘nepolitičke’ priče koje su preuzele žene koje jednom rukom mešaju ručak, a drugom pišu svoja ‘remek-dela’ su gluposti. Tako mi je rečeno. Rečeno mi je i da postoji ‘svet apsolutne mašte, potpuno odvojene od stvarnosti’ u koji čitalac beži, jer mu je dokurčilo da svakog dana gleda nedotupavne njuške koje proklamuju svoje velike istine preko malih prijemnika svemoćne nam televizije. Stavljeno mi je do znanja da sam nebitan, jer moje ime ne pokriva nekakva glumačka veličina, pa sam nezanimljiv sa društveno-političke strane, a i da nemam bazu koju sam sticao radeći prljave poslove za časopise koji čine veliku prodajnu mrežu koja se prostire preko zemlje Srbije. I sve uz blagoslove kako američkih, nemačkih i drugih ambasada, tako i SPC i SANU i ostalih institucija koje su izašle iz sive zone povlakača konaca u žižu javnosti i rade li rade.
Rukotres tamo, rukoljub onamo, malo osmeha, malo skandala, malo zavođenja udatih žena, kompliment za glupost, lepa reč za ofucalost i pažljivo biranje reči za ‘one gore’ i eto meni ne samo Pinka, nego bre i Javni servis. Ali ne samo to.
‘Oću i beglerbegluk i podršku države kad mi propadne festival, ‘oću i stan i to petosoban. Jer, i ja sam se dovukao iz neke pičke materine i ne radim ništa, kao i ovi koji su ih dobili.
Ali, ‘oću i svoj Audi i crni helikopter, pa ‘oću i da gazim ljude po ulici, a da mi se ne može ništa. ‘Oću bre i svoju televiziju i radio-stanicu, ‘oću i da obećavam zapošljenje, da bi iskamčio neku korist i ‘oću bre da se neka ulica zove mojim imenom, ali i trg i bulevar i grad. Još ‘oću da mi urednici drevnih novina zemlje Srbije posreduju u mutnim poslovima svojim smešnim člancima i da se svi ljudi koje se ne slažu sa mnom prozivaju preko svih mogućih glasila.
Dalje, ‘oću i da se ponekad raznežim i pokažem svoju čovekoljubivu crtu i da se napravim lud kad mi neko otvoreno kaže da sam kriv i posredno i neposredno za sav jad kojim smo okruženi. ‘Oću da objašnjavam kako je višedecenijski fenomen ‘vukovaca’ i studenata ‘sa svim desetkama’ uzgajan kao rasa plemenite stoke i ‘oću da objasnim da svako dete u ovoj zemlji jednako dobro peva, crta, čita, računa i uz to poznaje sve predmete za baš najveću ocenu. Jer ću da osporim da je ceo obrazovni sistem u ovoj zemlji negativnom selekcijom srozan na meru da i lako mentalno zaostali mogu da budu studenti sa svim desetkama.
‘Oću onda celo tržište, koje je prezasićeno raznoraznim glupostima, da preplavim još jednim svojim remek-delom i da mi svaka biblioteka svakog sela uruči po jednu nagradu, pa da tako napucam svoju biografiju, da se šljašti. I to izdaleka.
A onda ‘oću da mi lajkuju tekstove ljudi koji i ne znaju šta piše u njima i da mi neka sveta krava iz redova književnosti napiše recenziju, pa da se šetam sa svojim ‘ja-sam-već-odavno-potrošena-osoba-ali-se-vozim-pod-imenom-svog-nekog-tamo’ izgledom po televizijama i da prosipam bisere mudrosti koje će kasnije da se komentarišu i da se o mojim ‘stavovima’ polemiše.
Dalje, ‘oću da se oko mene okupi grupa fanova koja će da me brani, bez obzira šta da sam uradio i rekao i da se kurčim time kako imam vernu čitalačku publiku, iako me baš briga za slavu i pare.
Tako da ću galantno da odbijem da budem urednik nekog renomiranog časopisa, jer sam u devet miliona izdanja odštampao knjigu sa tiražom od petsto i pet primeraka i ‘oću bre da budem guru i superstar i centralna tema svih vlažnih devojačkih snova i da…
„Pa to Ti pričam…“
