Gledam svoja posla, retko gledam TV, gledam slike, slušam zvuk. Svakog jutra gledam dva goluba na simsu ispred prozora. Eto gledam, imam oči, tome služe. Slušam, jer imam uši i razmišljam…
Razmišljam… Trenutno je malom broju ljudi dobro u ovoj i ovakvoj zemlji, svakakve se gluposti mogu čuti sa mal’ne bezbroj televizijskih kanala, svakakve se izjave čitaju u nepreglednom nizu elektronskih i štampanih medija – doba svaštarenja je počelo odavno i traje. Ipak, u jednom se i ‘svaštari’ i oni drugi slažu, skoro svi; stanje nije dobro. Nije dobro, a poručuju nam “sluge naroda koji su umislili da su gospodari” da je teško i neizvesno kad će biti bolje. Laže i paralaže nas više ne dodiruju, jer ih je bilo za izvoz, a i danas ih ima. Prosto zanemarujemo poguban uticaj zla, ignorišući ga i letargično prihvatamo da se nama manipuliše ko beslovesnom stokom… Perfidno razrađen sistem kazne i nagrade je u sprezi sa sistematskim obesmišaljvanjem svih vrednosti i uništavanjem obrazovnog sistema doveo u žižu javnosti likove koje nikad, ali baš nikad niko ranije ne bi pustio iz kuće, ili ustanova zatvorenog tipa. Postali smo taoci raznih “službi” “stranaka”, “vlasti”…
Svejedno, neko u ovoj državi biva nagrađen. U vidu novca, plaketa, ordenja i svakojakih drugih načina… Neko biva nagrađen! Pitam se, onako razmišljajući, da li bih prihvatio nagradu u ovoj državi? Da li bih bio profesionalan i da li bih mogao da “racionalizujem” da ja eto “umereno sarađujem” sa onim istim likovima koje intimno i javno smatram stokom i zlotvorima najgoreg reda. Da li bih uzeo stan, seo na položaj, primio nagradu iz ruke onih koji su finansirani iz budžeta, onog istog u kom se ogleda sva nesposobnost današnjih sluga naroda. Razmišljam o pojmu “kolaborater”, o sinovima vlasnika medijskih kuća koji gaze decu po ulicama i ne bivaju kažnjeni, o unucima koji stoje u prvom redu sa jednim od sedam predsednika “nuklearnih sila”, o gangsterskom ustrojstvu, o histeričnim kezovima, bahatom dernjanju, o “legitimnom genocidu” koji se sprovodi nad srpskim narodom od strane “vlastodržaca”…
Eto razmišljam… Pokušavam da sagledam problem sa svih strana i shvatam da strana problema ima mnogo, ali da rešenja ima malo, jer shvatam da isti oni koji preko svojih piona u odelima sede negde tamo i šire svoje zlodelanje ovde, razmišljaju, kao i ja, uz pomoć svih mogućih i nemogućih sredstava (za koje mi bivamo ucenjivani) i da je njima lakše, jer oni igraju „riziko“ bez realnih posledica, a mi ovde smo samo male plastične figurica u njihovim glavama… Njima mi i naši životi nisu bitni, mi smo samo jedna mala beznačajna teritorija na mapi, koja se drži pod kontrolom, mi smo samo broj, vrlo neodređen i nejasan u njihovim mislima. Pitam se, onako razmišljajući, kada smo mi to sebi postali nevažni, kada smo prestali da gledamo puteve, gradove i sela, kada smo prestali da gledamo sebe van svojih stanova (iznajmljenih, „stečenih“, „otkupljenih“ i najređe radom zarađenih) i pitam se da li bih primio nagradu… Da li bih bio onaj koji se zahvaljuje na tome što je dobro odigrao svoju ulogu u poslednjih četvrt veka, za koji svi znamo kako je izgledao, da li bih se uslužno kezio, da li bih se svojim znanjem i položajem razmetao i da li bih bio profesionalan lajavac i kreten za plaketu, orden ili pare. Razmišljam, eto, da li ja to samo pišam uz vetar, ili su „poturice“ ipak gore i gledam u golubove, gledam u nebo i razmišljam… Onda mi padaju pojmovi „stid“ i „sramota“ na pamet i sećam se scene kada sam poslednji put pitao: „Kako te nije sramota?“ i video u crnim očima potpuno nerazumevanje i neshvatanje i setim se svojih misli „bog te mazo, pa ovaj ne shvata ništa, on čak i ne kapira da bi trebalo da ga bude sramota“ i sećam se osećaja gađenja prema toj kreaturi…
Zapitam se nad samim sobom koliko koštaju pojmovi, misaone konstrukcije, želja i volja da se doprinese boljitku na mikro i makroplanu, razmišljam o žrtvama i zločincima i gledam kroz prozor i ne znam da li je dašak vetra samo iluzija u svojevrsnom “Truman show”-u, ili je stvarnost koja nas okružuje svedočanstvo dugo taloženih mržnji sa retkim prosijavanjima nečega lepog…
Eto, nisam pametan…
