Svaka knjiga bi trebalo da bude kao osvežavajuće piće, posle ukusnog, dobro odmerenog ručka. Trebalo bi i da rezne i da sadrži malo slasti, ali i nekog alkoholnog pića. Prosto, da dođe kao dopuna i savršeni kraj jednog obroka koji ne umara ni stomak, ni glavu. Da osveži i razgali, da obraduje, ali i da potekne poneka misao. Mala intriganta ideja kojom će osveženje misli da se nastavi u malo veću ideju, pa ako više nije osvežavajuća, da se prospe i baci. Valjda bi tako trebalo. Bar u vremenu u kom živimo, odavno bez osvajača sa kamdžijama i handžarima, trebalo bi da gledamo kroz slova u sadašnjost i budućnost. A nje ne može da bude ako uništimo svet oko sebe. Ako zatrujemo vodu i vazduh, ako zatrujemo sami sebe silnim hibridima, kako onda ta knjiga da bude kao osvežavajuće piće posle dobrog obroka ?Misao bi trebalo da bude i zavodljiva i nežna i prava, da ume da ponese maštu, da zanese, ali i da bude čvrsta i tvrda. Inače bi bilo mlako i bljutavo…
A misli umeju poput sitnih zveri da se uspavaju, da sanjaju, da se pogube u neizmernim prostranstvima ideja, mašte i želja, pa bi svaka knjiga, svako slovo, svaki tekst, svaka priča da bude blagi korektiv za nešto što je otišlo predaleko, što je počelo da gubi smisao u silnim vardanjima po prostransvima duha.
Trebalo bi da nosi kvalitet prošlosti i upozorenja na greške kojima se odavao ljudski rod, ali bi takođe trebalo da daje nove vidike, nove mere i sredstva i upravo zato je književnost sasvim drugačija umetnost od svake druge, jer zahteva poznavanje stvari o kojima se piše. Svaka razgibanija nepismena poluličnost može primera radi da postane igrač ili igračica, ili da se bavi nekom umetnošću koja ne iziskuje pamet i znanje, ali književnošću ne.
Vreme u kom živimo forsira neznalice, jer nesposobnosti žele da se sakriju iza “nauke” koju stvaraju oni sujetni i uvek najvažniji, oni koje gledamo stalno i posvuda preko svih medija. Stvorena lažna slika istine koja propagira često potpuno nakaradne i izobličene pojave se nameće ljudima koji uprkos tehnološkom napretku čovečanstva u celini ima potrebu i da pročita nešto i ti ljudi koji sa zadovoljstvom misaone igre uzmu knjigu u ruke ostanu praznih duša i potpuno razočarani.
Zato i samo zato bi trebalo svaka knjiga, svaki tekst, svako obraćanje javnosti na bilo koji način da bude prožeta radošću postojanja, pameću koja teži boljem i lepšem i gracioznom igrom onih koji se nisu odrekli ideje o boljitku i boljem sutra.
To je ono što vredi i valja, to je ono što nas čini ljudima, a ne gomilom mesa, to je ono što će naučiti svako dete, svakog mladog i starijeg čoveka da izvan propagandog materijala postoje čitavi svetovi puni nada, puni ideja i postavljenih ciljeva koji će svima da učine život boljim, a ne samo grupi ljudi koji se bore samo za svoje sitnosopstveničke interese. To je ono o čemu bi svako ko piše trebalo da promisli, jer dnevničkih proza je u vremenima neposredne prošlosti i današnjosti i prekoviše i prekomerno.
Nikog u ovoj vasioni ne zanima da li je neko raspoložen, ili tužan, ili hrabar, ili pametan, ili glup… Ono što jeste od vitalnog značaja za opstanak celine jeste jasna slika o budućnosti i o putevima kako do nje stići. Sve ostalo nije bitno…
