Ide čovek ulicom i vidi ispred sebe popucali asfalt. Trotoari i ulica su izrovareni kao da su preko njih prelazili tenkovi. Seti se čovek “Pa ovuda i jesu prelazili tenkovi.” i smuči mu se. Ide dalje i onako smlaćen sećanjem da se jedna nomenklatura branila tenkovima, suzavcima, bornim kolima, vodobacačima i mecima protiv naroda iste države preplavi ga osećaj zgađenosti i reši da digne glavu.
Pogleda u zgrade i vidi sive i crne fasade, nadgradnje na svakoj zgradi i mesta gde je otpao malter, pa sve golo do cigle. Vidi prozore u zgradama koji ne dihtuju i obuzme ga čemer od raspoloženja, ali krenuo je nekud i ne staje mu se. Ubrzava korak i ne zna kuda da gleda. Posmatra ljude bez osmeha, nakinđurene silikonke, dvoprst-čela u skupim automobilima, ciganska naselja zagrađena limom, bodljikave žice, polubesne džukele, podivljalo rastinje kraj puta, travu koja probija beton i vidi kontejner. Pored kontejnera stoji neko ko pretražuje unutrašnjost istog i vadi buđavi hleb i trpa ga u torbu.
Ide čovek dalje i vidi ljude u staroj, ofucanoj garderobi, vidi bolesnike sivih lica za koje nema leka, vidi gomilu zgrada koje su nekad bile fabrike, a sad su samo ruševine, vidi namrštene roditelje i decu u jeftinoj garderobi. Ide dalje i vidi trafiku i pored žvaka, bombona, cigareta i ostalih positnica vidi i poređane novine koje svojim jeftinim bombastičnim naslovnim stranicama plaše svako razumno biće. Vidi nekoliko lica na mnogo naslovnih strana i već potpuno psihički izmoren traži mesto gde bi seo na piće, kafu, bilo šta, samo da se povrati malo od crnila i sivila koje ga je smlatilo.
U tom mestu ima TV, a u ćošku sedi neka crnooka životinja kojoj na čelu piše “Gazda”, a iz očiju mu izbija transoidno stanje duha koje ne mari ni za šta, a loži se na nasilje i na to da je uvek u pravu. Čovek iznuren onim što je video svejedno sedne i prilazi mu mlada devojka prekrivena šminkom ko maskom, isturene guzice i natrćenih grudi. On naruči piće, gazda ga proceniteljski posmatra i iz pogleda mu izbija pitanje: “Kol’ko ovaj ima para u džepu?”
Naručio je kafu i sada sedi sa kafom ispred sebe i pokušava da ne obraća pažnju ni na šta, te zato gleda TV i shvata da iste one kreature koje je video na naslovnim stranama novina sada lupaju gluposti preko TV-a i zato sruči jeftinu imitaciju italijanskog espresa u sebe i brzo popije vodu sumnjivog ukusa, plati onoj što očijuka sa crnookim i izlazi i tu i tad mu u vidno polje agresivno uleće ona ista faca sa TV ekrana i sa naslovnih strana novina. Ali, on je krenuo negde i ide dalje. Umorio se idući, bliži se svom cilju i shvata da je pobegao u sebe, u svoja sećanja na lepotu i radost, na mesta gde zlo nije vladalo svom silinom i u prolazu pored neke prodavnice uhvati svoj odraz i vidi da je sad jedan od mnogih koji idu staklastog pogleda ulicama i da je vreme da stigne tamo gde je krenuo. Došavši do cilja okrenuo se i pogledao iza sebe i pomislio: “Ovde će nešto morati pod hitno da se promeni, inače ove zemlje više neće biti. Ko to neće, ili odbija, da shvati je zločinac, ili saučesnik u zločinu, a za takve neće biti oproštaja.”
Shvatio je svoju ulogu u ovom delu sveta.
